VELIKI istorijski preokreti, praćeni društvenim lomovima i bezbrojnim ljudskim tragedijama, oduvek nas navode na proglašavanje jedne i jedine istine kao ishoda nepomirljive borbe između starog i novog, pravde i nepravde, dobra i zla. Nevolja je što tako logična i isključiva tumačenja, čak i kad su dobronamerna, prožeta visokomoralnim ciljevima, surovo zasecaju u živo tkivo narodne zajednice, obnavljajući i produbljujući podele.

A stvari nipošto nisu tako jednostavne. Da jesu, zar bi se, recimo, Fjodor Mihajlovič čitavog života mučenički kolebao između revolucionarnih i monarhijskih ideala, zar bi njegova genijalna literatura bila rastrzana tolikim bolnim iskušenjima? Ko se usuđuje da prognozira kako bi se 1917. godine opredelio Dostojevski, vatreni simpatizer anarhista i prijatelj državnog tužioca Pobjedonosceva? Da li bi bio uz Gorkog ili uz Bunjina? A Puškin: uz Bloka i Majakovskog - ili uz Cvetajevu i Mandeljštama? Najzad, ko bi velikim ruskim piscima, s koje god strane barikade se nalazili, mogao da ospori najdublju odanost ruskom narodu?

PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (1): Oktobar koji je promenio svet

Razume se, obeležavanje velikog jubileja praćeno je preispitivanjem i sporovima u ruskim intelektualnim krugovima, pri čemu se uglavnom svi slažu da je to i šansa i realna opasnost - šansa da se konačno formuliše objektivna slika otadžbinske istorije, a opasnost da se klatno opet zaljulja i ode u krajnosti.

Takav odnos prema Oktobarskoj revoluciji naročito je važan danas, kad se na primeru zemalja Istočne Evrope, pribaltičkih republika bivšeg SSSR-a i po kulturi najbližih ruskih suseda očigledno uveravamo koliko je kratak put od antisovjetizma do banalne rusofobije.

Uostalom, kao što kaže jedan od najistaknutijih ruskih političkih analitičara Vitalij Tretjakov: "Sramota je prećutkivati istorijsko zbivanje takvog formata. To je i politički kontraproduktivno, jer sve što mi ne kažemo o oktobru 1917. reći će neko drugi, pri čemu će belo pretvoriti u crno, pokušavajući da jubilejski datum preobrate u još jedan sud nad Rusijom i ruskom istorijom".

PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (2): Prevrat tamnog sjaja

Ili, kao što poručuje iguman Sretenjskog manastira, arhimandrit (i pisac) Tihon Ševkunov: "Sve što se tada događalo - to je naša istorija. Ne treba ni da je ogovaramo ni da je ulepšavamo. I što je dublje i poštenije spoznamo, bolje ćemo sami sebe razumeti".

Naravno, za oštre podele povodom praznika Revolucije veoma su zainteresovani zapadni manipulatori - njima bi dobro došli veliki potresi u Rusiji. Oni vide da projekat "liberalna opozicija na trgovima Rusije" ne funkcioniše, zato što se uglavnom tiče prestoničke elite i malog dela studenata. Kad je izgledalo da sve nade u destabilizovanje ruske situacije propadaju, šansa se pojavljuje na neočekivanoj strani. Bilo bi divno probuditi prastare unutrašnje podele.

PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (3): Lenjin ostaje na Crvenom trgu

Na tu opasnost Ruse (iz Donjecka) upozorava njihov najznačajniji savremeni pisac, novorosijski oficir Zahar Prilepin.

"U poslednjoj četvrtini veka liberalna inteligencija oštrila je svoje porcelanske zube na ruskoj istoriji, dezavuišući sve nacionalne ideje - od političkih do religioznih. Sve je to ruskom čoveku dojadilo. On je umoran i ljut. On želi lepotu i veru, on stremi u visinu. Ta razumljiva razdraženost ruskog čoveka, zajedno sa njegovim stremljenjem prema idealima i spremnošću da se zbog njih svađa, pa čak i tuče, veoma uspešno se može iskoristiti u destruktivne svrhe. Tu je samo potrebno sačekati pravi trenutak".

"Jesu li beli i crveni patrioti u Rusiji toliko glupi da toliko godina posle 1991. ne nađu snage da jedni drugima pruže ruku, nego naprotiv, da se bore do istrebljenja?" - pita Prilepin. "Pa zašto ih onda ne sukobiti? Neki samo to i čekaju.

I German Sadulajev više puta je govorio da veruje u pomirenje između crvenih i belih - ako oni nastupaju zajedno pred licem opšte opasnosti. To je moguće, kao što je deo bele emigracije razumeo da je glavni ruski protivnik fašizam (priča se da je Ivan Bunjin u Parizu sreo nekog od sovjetskih generala, ustao, pružio mu ruku i zahvalio mu za Pobedu).

PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (4): Rusija je strepela od bune

Viktor Marahovski je spokojan: on smatra da je većina savremenih Rusa uglavnom ravnodušna i prema "belima" i prema "crvenima". Na primer, postoji film "Kolčak", gde Habenski igra Kolčaka. A evo sad u novom filmu "Trocki" - on igra Trockog. U stvari, ruski čovek je takav - tipični Habenski. Naravno, i Kolčak i Trocki su jarki, izraziti karakteri - i pritom zlikovci.

MAKSIMUM MOĆI
OKTOBARSKA revolucija je najkrupniji događaj20. veka, tim pre što su druga dva, uporediva po razmerama - pobeda u Otadžbinskom ratu i raspad SSSR-a - direktno povezana sa oktobrom 1917. Nema sumnje, upravo kao rezultat Oktobarske revolucije, Rusija je pod imenom Sovjetski Savez postala svetska velesila, dostigavši maksimum moći i uticaja u čitavoj svojoj istoriji.

Zbilja, koliko je podela na "bele" i "crvene" u današnjoj Rusiji uopšte realna? U prethodnih par decenija "beli" (tako sebe iz nekog razloga nazivaju građani koji agituju za rehabilitaciju monarhističkog predrevolucionarnog poretka) bavili su se uglavnom razobličavanjem sedam sovjetskih decenija, sa naglaskom na represije - i glorifikacijom svih koji su se u tom periodu sukobljavali sa sovjetskom državom.

Sa svoje strane "crveni" razobličavali su savremenu Rusiju i njoj suprotstavljali najbolje strane sovjetskog perioda, upravo one koje su žustro kritikovali njihovi "beli" oponenti.

S vremena na vreme te dve škole nostalgije susretale su se negde u komentarima i započinjali medijske bitke - besne, pune žuči i trolinga, ali besplodne. Po svemu sudeći, baš ta suštinski slučajna ukrštanja u ruskoj javnosti su stvorila iluziju da se vodi nekakav beskrvni građanski rat između "belih" i "crvenih". U stvarnosti, među tim grupama nema nikakvog sistemskog sukoba, zato što prvi ratuju sa istorijskim periodom 1917-1991, a drugi - sa istorijskim periodom posle 1991. Prostije rečeno, oni imaju različite neprijatelje.

U krajnjem ishodu, kao što pokazuju zbivanja u poslednjih nekoliko godina - parče istorije razobličavano "sleva", koje uslovno nazivamo "1991+", takođe je arhivirano. Postoje, naravno, i "beli", po čijem mišljenju i 2017. godine traje Nepokajana Sovjetija, u kojoj nisu sprovedene lustracije, a potomci dželata sede u kabinetima i suprotstavljaju se obnovi iskonskog ruskog poretka.

PROČITAJTE JOŠ - SUSRET SA ISTORIJOM: Izbeglice u Srbiju donele carsku Rusiju

Sve u svemu, jedva da bi nešto moglo jače kompromitovati obe te lirske grupacije nego što je to njihov pokušaj da se iznova aktuelizuju. Današnja Rusija (njen život, poredak, opšte narodno raspoloženje...) veoma je udaljena od obe varijante "Rusije koju smo izgubili". Strune gneva i neprijateljstva, zategnute između 1991. i današnjeg dana, u znatnoj meri su popucale - ne zbog toga što su protivrečja nestala, nego zbog pametne državne politike i zbog prevelikog vremenskog rastojanja.

Drugim rečima - stara anegdota o tome kako su "beli" proterali "crvene", pa onda "crveni" "bele", a onda je došao šumar i proterao sve njih zajedno, danas se čita na nov način. U ulozi šumara nastupa samo vreme (to jest, za ljubitelje personalizma: vreme Vladimira Vladimiroviča).

PROČITAJTE JOŠ - Car Nikolaj slao Srbe da spasu otadžbinu



METAMORFOZA ANTISOVJETSKE REALNOSTI

TREBA priznati da su "crveni" zaista izgledali savremenije i aktuelnije - ne samo zato što je postsovjetska (jeljcinovska) epoha nudila opširan materijal za opravdanu kritiku, nego i zato što su se borili sa bližim, aktuelnijim istorijskim periodom. Pa ipak, savremenost i aktuelnost - to su veoma komplikovane stvari. Čak i postsovjetska realnost, započeta kao antisovjetska, u proteklim godinama doživela je veliku metamorfozu. Naravno, nije postala "leva" ili "sovjetska" - ali je uspela da dogura prilično daleko od zloglasnih "devedesetih".


Nastaviće se...