POLITIČKA pozadina atentata na jugoslovenskog suverena, 9. oktobra 1934. godine, ostala je velika nepoznanica. Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je stvarno bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga s početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo zašto su pojedini evropski arhivi, i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina, i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istoričare istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame?

Neposredno posle atentata zvanični stav Britanije i Francuske prema događaju u Marselju jasno se iskristalisao. Bili su odlučni da se ne sme dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko... I nisu dozvolili. Istraga nije otišla "suviše daleko". Pored ovakvih saveznika, kome su još potrebni neprijatelji...

Počeo je neviđeni pritisak na Jugoslaviju da nikako ne sme da optuži Musolinija, već da oštricu napada treba da usmeri na severnog suseda. Direktiva je glasila - optužujte Mađare do mile volje. Međutim, ni to nije dugo trajalo. Kneza Pavla upozoravaju da se propaganda protiv Mađarske smanji, navodno zbog ispada prema mađarskoj manjini u Jugoslaviji.

Kralj Aleksandar promenio plan zgrade Glavne pošte

MNOGO decenija kasnije, odnos Londona prema presudnom političkom atentatu, između dva rata, nije se promenio. O tome najbolje govori svedočenje Staniše Vlahovića, profesora na Univerzitetu u Birmingemu, koji u "Političkoj reviji" broj 2, za 2004. godinu, piše o jednom neverovatnom događaju kada je iz Britanskog državnog arhiva nestala sva dokumentacija o likvidaciji jugoslovenskog monarha:

"Mislio sam tada da studiju o ubistvu kralja Aleksandra podelim u dva dela... Zbog toga sam rešio da prvo proučim ono što postoji u Britanskom državnom arhivu. To je bilo 9. i 10. februara 1984. godine, kada sam proveo dva dana u Arhivu u Londonu. Naišao sam i na obilje važnih dokumenata na engleskom, francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku", naveo je Vlahović.

Profesor Vlahović se ponovo obreo u londonskom arhivu februara 1987. godine. I doživeo je šok: "... u arhivu nije više bilo ni traga od dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Čak nije bilo ni dokumenata na engleskom o periodu od kraja 1929. do oktobra 1934. godine. Nije bilo ni kataloga u kojima su dokumenti bili zavedeni."

Roland Abijate /Atmosfera u "Malom Parizu"...

I osamdeset godina od osude na smrt prvog jugoslovenskog kralja, arhivi nastavljaju da kriju tajne o zaveri protiv njega. Sličnu sudbinu, poput profesora Vlahovića u britanskom državnom arhivu, doživeće nekoliko naših istraživača u Parizu.

Krajem aprila 2014. profesor Predrag Simić izjavio je, za "Novosti", da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju nalazi pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu.

Pariz i London sigurno ne bez razloga drže pod embargom dosijea o ovom političkom atentatu...

PREĆUTKIVANjE ovog dela istorije nameće otvorene sumnje da se u marseljski atentat upetljala gotovo sva versajska Evropa, i da je svim glavnim i sporednim igračima bilo u interesu da se sklone i kralj Aleksandar i Luj Bartu.

Dvadeset tri godine posle atentata, 23. maja 1957. godine, u jutarnjem izdanju lista "Nova Nemačka" (Neues Deutschland), na prednjim stranama, ponovo otvaraju ovu, takoreći, zaboravljenu stranicu istorije. Suština ovog novinskog štiva bila je u tvrdnji da je kapetan Hans Špajdel 1934. godine, kao pomoćnik nemačkog vojnog atašea u Parizu, po Geringovom naređenju izveo supertajnu operaciju "Tevtonski mač". Cilj ovog poduhvata je spomenuti atentat na jugoslovenskog kralja, operacija u kojoj je stradao i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Celu operaciju, piše novinar "Nove Nemačke", organizovao je Špajdel, uz pomoć svojih agenata koji su do tančina pratili sve mere obezbeđenja kraljeve posete Francuskoj, i na taj način omogućili neposrednim izvršiocima, ustašama i VMRO, da izvrše atentat.

Izveštaj kapetana Špajdela Geringu

U Prezidijumu Saveta nacionalnog fronta Nemačke DR, u julu iste godine održana je međunarodna konferencija za novinare. Zvanični predstavnici istočnonemačke države podelili su novinarima kopije triju dokumenata, jedinih sačuvanih, kako su posebno istakli. Ti dokumenti su, zapravo, bili pismo rajhsministra avijacije Hermana Geringa upućeno u Pariz kapetanu dr Hansu Špajdelu, 1. septembra 1934. godine, a zatim Špajdelov odgovor od 3. oktobra 1934. u kome se precizira da su sve pripreme za operaciju završene. Treći dokument bio je prilog uz Špajdelovo pismo, odnosno izveštaj nemačkog špijuna G. E. Haaka, s tačnim opisom rute kretanja kralja Aleksandra po dolasku u Marselj.


PRE 80 GODINA U MARSELjU Na današnji dan ubijen Aleksandar Karađorđević, pucali u kralja da ubiju i Jugoslaviju

Ova konferencija za novinare izazvala je popriličnu gužvu u svetskim medijima, naročito u onim iz istočnog "lagera". Samo u Jugoslaviji je bio - tajac. Nijedan dnevni list nije preneo ni reč. Za razliku od zvaničnog Beograda, u Istočnom Berlinu ne miruju. Angažuju poznati filmski bračni par, režisera Endrua Torndajka i njegovu suprugu Aneli, koji snima dokumentarni film "Tevtonski mač" i objavljuju knjigu sa istim naslovom.

Ovo je jedan deo priče o atentatu na kralja Aleksandra. Drugi se dešava pored njega u Beogradu.

POČETKOM leta 1932. beogradskom kaldrmom je zakoračio jedan državljanin Monaka koji je već mnogo godina ugostitelj i poseduje hotel u Žuan le Penu. Njegovo ime je Roland Abijate. Saznao je da u prestonicama Balkana nedostaju luksuzna mesta za dobar noćni provod.

U Beogradu su zadovoljni što jedan stranac hoće da uloži novac u reprezentativni lokal evropskog nivoa. Diplomate, akreditovane u Beogradu se, inače, žale da večeri provode u rezidencijama i da se dosađuju. Balkanske gostionice za njih su neuredne, prljave i bez fantazije.

OBAVEŠTAJAC I NOVINAR HARVI Kler, profesor sa univerziteta Jejl i jedan od autora knjige "Špijuni: Uspon i pad KGB u Americi", u časopisu New Republic piše: "Roland Abijat, koji je ubio sovjetskog prebeglicu Ignaca Rajsa u Švajcarskoj, 1937. godine, smestio se u Njujork pod maskom dopisnika 'Pravde', po imenu Vladimir Pravdin i sprijateljio se sa američkim novinarima kao što su bili Volter Lipman i I. F. Stoun..."

Posebnu pažnju privlači njegova verenica. Visoka, vitka i lepa plavokosa, stara oko 27 godina. Predstavlja se kao švedska baronica Fon Kolas.

Čim je upoznao malo bolje prilike i običaje, pronalazi prostorije za svoj restoran. Bila je to kafana "Drina", u Birčaninovoj 17, u tadašnjem diplomatskom kvartu. Brzo zadimljeni bircuz pretvara u prvoklasni evropski restoran. U jednom delu je kockarnica u kojoj se igra samo za visoke uloge...

RESTORAN zrači otmenom atmosferom. Staro ime "Drina" više nije prikladno. Novo je evropsko "Petit Paris" (Mali Pariz) i preko noći postaje sastajalište beogradskog krema. To su oficiri iz obližnjeg Ministarstva vojnog i Generalštaba, činovnici iz Ministarstva inostranih dela i, naravno, strane diplomate. I nije čudo, u blizini su britanska, italijanska, bugarska i francuska ambasada. Na pedesetak metara je i centrala Velike lože Jugoslavija. Masoni posle svojih rituala sve češće i u sve većem broju dolaze u "Mali Pariz". U kockarnici otvaraju kredit mladim oficirima i diplomatama, bez dosadnog insistiranja na vraćanju dugova.

Ova idila traje više od dve godine. Dva meseca posle atentata u Marselju, Roland Abijate ostavlja punomoćje prijatelju Ermanu Bahmanu, italijanskom poslovnom čoveku, da likvidira restoran, i napušta vozom Beograd, sa četiri kofera.

NAREDNIH godina niko više ništa nije čuo o hotelijeru iz Monaka. Ovo bi naizgled moglo da izgleda kao kraj priče o čoveku koji je promenio noćni život jugoslovenske prestonice. Međutim, znatiželjnik može danas da pročita na ruskom sajtu o obaveštajnoj službi, slede i njegovi biografski podaci: "Pravdin Vladimir Sergejevič (on je i Francois Rossi, Roland Abbiat (1904 (1905?) - 1962). Agent INO OGPU (Inostrani odsek prethodnika KGB). Iz porodice muzičara i kompozitora, državljanina Monaka. Rođen u Engleskoj. Odrastao u Sankt Peterburgu."

Nekoliko meseci, po odlasku Abijatea iz Beograda, u njegovom stolu su pronađene priznanice na dugovanja preko 120 oficira iz Ministarstva vojske, iz Generalštaba, diplomata iz Ministarstva inostranih dela, kao i činovnika Uprave dvora. To su sve bili ljudi koji su bili upoznati sa važnim državnim tajnama, naravno zahvaljujući položajima koje su zauzimali. Te 1935. u državnoj upravi, vojsci i diplomatiji bilo je neuobičajeno mnogo otpuštanja i premeštanja po kazni. Nekoliko samoubistava oficira i diplomata nikada nije rasvetljeno.

Abijate je ispunio svoj zadatak. Saznao je sve detalje i kompletan protokol i način obezbeđenja putovanja kralja Aleksandra u Marselj. Njegova verenica će biti ona čuvena "lepa plavka" koja će preneti oružje atentatorima iz Švajcarske u Marselj.