PORODICA Joksimović kao relikviju čuvala je porodične fotografije. S kolena na koleno, iz rata u rat, nije se odvajala od malene drvene kutije u kojoj su bile ove porodične uspomene. Među njima bio je i portret Vučka Joksimovića, hrabrog profesora fizike i matematike, koji je iznad svega voleo Srbiju. Kakvu je lekciju ostavio svojim potomcima, ali i celokupnom srpskom rodu saznalo se posle čitavog veka. Poslednji Sabor Srpske pravoslavne crkve u Pećkoj patrijaršiji uvrstio ga je među svete surduličke mučenike.

I pored toga što mu se Crkva za mučeništvo odužila, o Vučku Joksimoviću ne bi se znalo ništa više da njegov unuk Miodrag Joksimović nije poželeo da preko stranica "Novosti" ispriča priču zašto je njegov predak zaslužio oreol sveca.

- Moj deda je rođen u dragačevskom selu Virovo davne 1868. godine. Rano je ostao bez majke Jelene i oca Petra. Za koru hleba morao je da se snalazi sam - govori nam Vučkov unuk Miodrag, danas šezdesetsedmogodišnjak.

- Radio je teške poslove na imanjima bogatih seljaka, ali je, ipak, u rodnom selu uspeo da završi osnovnu školu.

VUČKA Joksimovića je iz životne nedaće izveo talenat za matematiku i fiziku. Siroče, koje je ostalo bez roditeljskog oslonca, koristilo je svoj dar za prirodne nauke da i u Beogradu preživi. Služeći po beogradskim kafanama vešto je "sabirao" ture pića, a u slobodno vreme podučavao je decu bogataša. Tako je završio Prvu beogradsku gimnaziju, potom matematiku i fiziku na Srpskoj kraljevskoj velikoj školi.

- Kad je diplomirao, deda je dobio posao u Vranju - nastavlja Miodrag Joksimović. - Namera tadašnjih vlasti bila je da intelektualno ojača jug Srbije, koji je bio ugrožen "bugarizacijom". Zaposlio se u tamošnjoj gimnaziji.

Porodica Vučković

Zajedno sa Joksimovićem, u Vranje, po istom zadatku, dekretom obrenovićevske Srbije dolaze i književnik Radoje Domanović, kao i Ljubomir Davidović i Jakov Jaša Prodanović, koji su se kasnije otisnuli u političke vode.

- Domanović i moj deda su bili prijatelji. Pričali su mi da je čuveni satiričar obožavao štrudlu od oraha kad je napravi moja baka Danica Kraljevačka - kaže mlađi Joksimović. - Deda je predavao matematiku Borisavu Stankoviću. Ne znam kakav je veliki srpski romansijer bio matematičar, i to je samo jedna od mnogih neispričanih priča iz dedinog života. Nije imao ko da mi ih ispriča, moj deda je poginuo 1916, a ja sam rođen 1950. Imali smo tu nesreću da je moj otac umro mlad.

Po povratku u Beograd, jedan je od prvih visokoobrazovanih meštana sela Virova, predaje u tada elitnoj Drugoj beogradskoj gimnaziji.

- U BEOGRADU profesoruje i druguje sa poznatim kompozitorom Josifom Marinkovićem, umetnicima Markom Muratom i Simeonom Roksandićem - govori Joksimovićev unuk. - Pričali su mi da je 2. juna 1892, kao apsolvent, prisustvovao predavanju Nikole Tesle u Kapetan-Mišinom zdanju, tokom jedine posete slavnog naučnika Beogradu. Stalno je isticao taj događaj.

Kao rezervni major Vojske Kraljevine Srbije, Joksimović je učestvovao u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.

- Tokom bugarske okupacije u Prvom svetskom ratu, nove vlasti nisu birale način kako da izvrše bugarizaciju lokalnih Srba. Jedna od žrtava nasilne bugarizacije bio je i moj deda - kaže Miodrag Joksimović.

Radoje Domanović

Vučku Joksimoviću su 24. januara 1916. ponudili da u zamenu za život promeni prezime u Joksimov. On je to odbio.

- Odveli su ga isprebijanog i ranjenog u surduličke krševe iznad Manajlskog tunela gde su nastavili da ga muče - nastavlja porodičnu povest mlađi Joksimović.

- Nije poklekao. Tražili su da govori "Oče naš" na bugarskom jeziku, a on je počeo na srpskom. Tada su dvojica bugarskih oficira krenuli na njega bajonetima. Dedini zemni ostaci pronađeni su tek 31. decembra 1918. godine.

Joksimović bi bio samo jedan od mnogih koji su nastradali od "bugarskog bajoneta", da nije posle 101 godine kanonizovan zajedno sa ostalim surduličkim mučenicima stradalim u Prvom svetskom ratu. Surdulica je od 1915. do 1918. bila sabirni logor, u koji su Bugari svakodnevno dovodili najviđenije Srbe, koje su smatrali pretnjom bugarizaciji. Neke su odvodili dalje, a većina je tu ubijena. Ubijani su sveštenici, učitelji, činovnici, advokati, među stradalima bilo je žena, dece...

- Tek sada ova priča o Vučku Joksimoviću, o njegovom i stradanju njegovih sapatnika, o njegovoj i hrabrosti i nepotkupljivosti nacionalnog osećanja još nekih surduličkih mučenika, kao i o njegovoj jedinoj preživeloj fotografiji posle savezničkog bombardovanja 16. aprila 1944. godine, dobija konačan izgled - zaključuje naš sagovornik.

Bora Stanković

"NOVOSTI" - HRONIČAR PORODICE

- "VEČERNjE novosti" kao da postaju hroničar naše porodice - kaže Miodrag Joksimović. - Vaš list objavio je pre mnogo godina priču o Vučkovom sinovcu Bogosavu Joksimoviću i Vezirovom mostu u Albaniji, pored koga je fotografisan sa grupom srpskih ratnika. Objavljeni su delovi njegovog pisma "čiči" Vučku u kom ga obaveštava da je predložen za Zlatnu medalju za hrabrost "Miloš Obilić". To odlikovanje je i dobio 1913. Pisali ste i o mom sinu Petru, Vučkovom praunuku u članku "Čudo od deteta". Petar je inženjer i slikar sa više od 30 samostalnih izložbi. Kada je imao samo 17 godina položio je prijemni na bečkoj likovnoj akademiji.