BESOMUČNO anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, uoči Staljinove invazije na Srbiju, jedna je od najvećih misterija naše novije istorije. O ovoj velikoj vazdušnoj operaciji, koja je progutala živote hiljada nevinih ljudi, čak i tek rođenih, za Titovog života niko se nije usuđivao da kaže ni jednu jedinu reč. Niko to nije ozbiljnije pokušao da uradi ni posle njegove smrti, pa čak ni posle raspada Titove Jugoslavije.

Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjih dana. Ključne karike te velike enigme potpuno su zamagljene. Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju zahtevao, a ko odobravao. Sve je to normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili "na poseban način". Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih-bombama, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono što će kasnije primenjivati na tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj?

TEK u poslednje vreme razvejane su neke od ovih enigmi. U Leskovcu, verovatno najvećoj žrtvi ove "pomoći" anglo-američkih "saveznika i oslobodilaca", organizovan je naučni skup, gde je ta tabu tema formalno načeta, ali pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Veliki doprinos istorijskom pomaku ka otkrivanju pozadine ovog tragičnog čina za srpski narod dao je dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Njegovom radu možemo da dodamo i poneki novinski tekst, ali sve to stvara utisak da se ta misterija i ne može do kraja rasvetliti.

Bilans višemesečnog anglo-američkog razaranja velikih gradova Srbije nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava. Međutim, jedna depeša Josipa Broza Tita, upućena 5. oktobra 1944. godine Glavnom štabu NOV i PO Srbije, polako razvejava istorijsku maglu o tome ko je naređivao bombardovanja srpskih i crnogorskih gradova.

TITO u ovoj depeši svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im, od reči do reči, kaže: "Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje".

Titova depeša koja razvejava sve enigme

Ovaj dokument ukazuje na to da je sve te razorne akcije odobravao sam Tito. Njegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su svoje želje, a on, verovatno sa još nekolicinom saradnika iz Vrhovnog štaba, odlučivao kad će one, biti realizovane, kako i s koliko aviona i bombi.

VAZDUŠNA kanonada Srbije je sistemski produžavana iz meseca u mesec, iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori "nemaju gotovo nikakve gubitke", a da je njen jedini efekat "na hiljade naših mrtvih ljudi". Ove poslednje reči napisaće Edvard Kardelj, čovek od velikog Titovog poverenja, u pismu Centralnom komitetu Komunističke partije Slovenije, 29. jula 1944. godine. Podsećajući svoje saradnike da je Glavni štab u Sloveniji tih dana "predlagao da se bombarduje Ljubljana", Kardelj u ovom pismu ljutito kaže:

"Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U TOME IMAMO ISKUSTVO IZ CELE JUGOSLAVIJE."

Na kraju ovog pisma, Kardelj je rukom dopisao nekoliko rečenica, uz molbu da se preda njegovoj supruzi Pepci Kardelj, kojima tvrdi: "BOMBARDOVANjE GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANjA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB."

U MEĐUVREMENU, dok Kardelj ne da da se bombarduje Ljubljana, Englezi i Amerikanci, prema odluci Titovog Vrhovnog štaba, pored Niša, koji su razarali čak 15 puta, i Beograda, na koji su se obrušili 11 puta, istraumirali su i masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su gađali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta.

Kakva je Titova i Kardeljeva uloga u bombardovanju 1944.

Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine, Novog Pazara, Podgorice, Nikšića...

SVE je počelo u sredu, 20. oktobra 1943. Časovnici pokazuju 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera. S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana. Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Niš će gotovo istovetnu sliku doživeti još 14 puta... Na ucveljeni Niš bačeno je nekoliko hiljada bombi, a 21. avgusta 1944. godine drugi po veličini grad Srbije potpuno je dokusuren.

I BEOGRAD je bio obogaljen, nemački objekti ostali su tamo gde su i bili. Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva.

U jedanaest naleta na Beograd bolnice su pretvorene u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište i prekraćeni životi nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama.

Srušene su Terazije, Srpsko narodno pozorište, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Razorne "savezničke" bombe pogodile su Glavnu železničku stanicu, Palatu "Albanija", Poštu broj 2, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom... Samo u uskršnjem bombardovanju 16. aprila 1944. život je izgubilo oko 2.000 ljudi, žena i dece, teže i lakše je ranjeno oko 5.000 Beograđana.

Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje. Na bombi je krupnim ćiriličkim slovima bila poruka: "Srećan Uskrs".

ZAPADNI "saveznici i oslobodioci" po porudžbini Koče Popovića i maršala Tita, krenuće i na Leskovac, koji je razoren više nego bilo koji grad na Balkanu. Dan pakla osvanuo je 6. septembra 1944. godine: "Ceo Leskovac kao da se digao u vihoru prašine, dima i ruševina..."

Pašino brdo posle bombardovanja ostalo u pepelu

Peko Dapčević se šifrovanom porukom javio svom vrhovnom komandantu 30. marta 1944. On je maršalu prijavio svoju želju:

"Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić!"

Nedelju dana kasnije, 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom! U ovom gradu, koji je tada imao 5.000 stanovnika i oko 10.000 izbeglica, nastupio je pravi pakao.

U četiri naleta, engleske i američke bombe ubile su svakog šestog žitelja današnjeg glavnog grada Crne Gore. Nemačke žrtve bile su gotovo 200 puta manje od gubitaka nevinog civilnog stanovništva Podgorice.

KONSTATIN Koča Popović 21. jula predlaže Vrhovnom štabu na Visu šta sve anglo-američkim bombama treba gađati u Beogradu, Nišu, Niškoj Banji, Boru, Vranju, Vladičinom Hanu, Leskovcu, Vučju, Lebanu i Grdelici. Uz nekolicinu vojnih i privrednih objekata, spisak beogradskih meta je vrlo precizan: "Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u Kraljice Natalije ulici, Narodnu skupštinu, ul. Kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa pa Palatu "Albanija", pa školu Kralja Aleksandra na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu..."

Posle sistematske vazdušne invazije zapadnih "saveznika", koja je trajala od proleća do jeseni 1944. godine, ubrzo je usledila i klasična kopnena invazija na Srbiju. Staljin i Tito su na Srbiju uputili nekoliko stotina hiljada sovjetskih vojnika.

Tako je Srbija pala na kolena...


TITO TRAŽIO BOMBARDOVANjE

PRVI izveštaj o minimalnim nemačkim gubicima u bombardovanju Srbije šalje američki ambasador iz Grčke, 15. maja 1944. godine:

"Našim bombardovanjem jugoslovenskih civila, u jednom slučaju, kako je to Radio London objavio, bombardovanje je izvršeno na Titovo traženje, mi idemo naruku neprijatelju, a ne samo što to ogorčava jednog vrlo zaslužnog saveznika, nego otuđuje od nas narod koji bi želeo da se na našoj strani bori kada dođe veliki dan. Neameričko delo činimo mešanjem u jedan besni građanski rat i time odbijamo od sebe naše prijatelje".

U svojim memoarskim zapisima, general Maklin, govoreći o vazdušnoj kampanji u Srbiji, uopšte ne pominje ometanje nemačkog povlačenja iz Grčke, već piše o pomoći komunistima da "ponovo osvoje Srbiju".