Bile kao lavice u borbi za Nikolin dah

Kako god da se zvalo, desilo se 2. avgusta na Adi Bojani. Tada je Nikoli Boškoviću, mladiću iz Subotice, neko u pomoć poslalo tri drugarice, medicinske sestre Danijelu Lompar sa Cetinja, Mirjanu Radonjić iz Podgorice i Ivanu Đorđević iz Beograda. Brzom reakcijom i upornom reanimacijom, devojke su Nikoli koji se nekoliko minuta pre toga davio u moru, udahnule novi život i istrgle ga od sigurne smrti.

Kako izgleda pogledati smrti u oči, a biti nemoćan da okreneš glavu i pogledaš ka životu, 32-godišnji mladić najbolje zna. I nikada neće zaboraviti.

- Ušao sam najnormalnije u vodu i u plićaku hteo da se bacim u talas koji dolazi. Međutim, u trenutku su mi se odsekle ruke i noge, ostao sam paralizovan s glavom u vodi. Bio sam svestan svega, ali sam počeo da se davim - počinje priču Nikola. - U jednom momentu sam čak video sestru i drugare na plaži, ali nisam imao snage da ih dozovem. Koliko je trajala ta agonija, ne znam, ali je nikom ne bih poželeo. Onda sam izgubio svest.

Za to vreme ostatak društva je bio na plaži i u prvi mah im nije bilo čudno što pluta u plićaku. Znajući za njegov vedar duh i ljubav ka ronjenju, misilili su da se samo opustio u vodi. Međutim, kako se neko vreme nije pomerao, videli su da je vrag odneo šalu i dotrčali da mu pomognu. Potpuno crnog, bez svesti, iz vode su ga izvukli sestra Miljana i dva druga i počeli da traže pomoć.

Drug je uleteo u obližnji restoran, u kome su sedele medicinske sestre Danijela, Ivana i Mirjana. Čim su čule da on uznemireno traži pomoć, da zovu hitnu jer mu se drug utopio, devojke su ustale od stola i odjurile ka Nikoli.

Kako nije davao znake života, počele su da ga reanimiraju, masiraju mu srce i daju veštačko disanje.

- U tom trenutku ni o čemu nismo razmišljale, sem da on prodiše. Šta ako ne budemo uspele? To ne sme da se dogodi. Ljudi su se okupili oko nas i to je trajalo oko 45 minuta - seća se Ivana. - Onda mu je, na oduševljenje svih, srce počelo da kuca.

Nikola je povratio osnovne životne funkcije, ali su ga devojke održavale u životu, sve do dolaska saniteta, kome je zbog saobraćajne gužve trebalo oko sat vremena.

- Odveli su ga pravo u bolnicu. Nas tri smo sele i jedno vreme nismo progovarale uopšte. Tek kada nas je njegov drug pozvao da kaže da je počeo da priča, mi smo odahnule i, da li od šoka ili od sreće, počele da plačemo - dodaje Ivana, koja je sa druge dve drugarice trenutno na Karibima, kao deo medicinskog tima na kruzeru. - Medicinski radnici se sa ovim situacijama susreću svakodnevno. Borba za nečiji život je uobičajena stvar i jedino što nam je važno je da iz nje svi zajedno izađemo kao pobednici i da sve prođe bez posledica. Presrećne smo što je Nikola dobro.

Mladić je odmah prevezen u Bar, gde je postavljena dijagnoza fraktura petog vratnog pršljena, a potom u Podgoricu u Klinički centar Crne Gore. Tamo je primljen na odeljenje ortopedije, gde su preduzeti svi koraci da ne dođe do oštećenja nervnog sistema.

- U Baru su odmah postavili dijagonozu i zahvalan sam i njima i medicinskom osoblju u Podgorici, jer su učinili sve što su mogli. Zahvaljujući stručnim zahvatima dr Aleksandra Juškovića iz KCCG i ortopeda prof. dr Zdravka Poleksića, spasen sam sigurne invalidnosti - kaže Nikola, pun duha i volje za oporavkom. - Međutim, niko sa sigurnošću nije mogao da mi kaže da li ću ponovo hodati.

Posle boravka u podgoričkoj i subotičkoj bolnici, sada je na terapijama u Banji Kanjiži. Oporavak teče dobro, dnevno ima osam do deset terapija, nekad su teške i bolne, ali on ne odustaje.

Još uvek se kreće pomoću invalidskih kolica, ali polako može da stane na svoje noge, što nam je ponosno i pokazao.

- Želim nazad svoj život, da se vratim poslu, studijama, muzici. Ne želim da ostanem u kolicima i zato odustajanje nije opcija. Sve ovo mi je otvorilo neke nove vidike, nisam ni slutio koliko imam snage i koliko čovek može da uradi kada je uporan i istrajan i ako nešto istinski želi - poručuje Nikola. - Svega ovoga, pa ni ovog teksta, ne bi bilo da tog dana, na Svetog Iliju, pored mene nisu bile tri divne devojke. Večno ću im biti zahvalan na svemu što su uradile za mene.