VEST je bila kratka, gotovo neprimetna, u hronici samo jednih dnevnih beogradskih novina, 15. juna 2009. godine. Čitamo tu vest: "Golf u punoj brzini pokosio je mladića koji je tek zakoračio na pešački prelaz u Ulici Milentija Popovića". U ovoj vesti nije bilo ni imena žrtve, ni onoga koji je tom, punom brzinom ugasio jedan mladi život. Ime mladića u reagovanju na vest saopštili su njegovi prijatelji: "To je naš Danilo Vukmirović". U potpisu "Za tobom žali tvoja Banija".

Od tada, ni slova. Ni reči. Bezuspešno prelistavamo dokumentaciju... Ništa, kao da je život Danila Vukmirovića (31) trajao koliko i udarac u punoj brzini bahatog vozača.

A onda se, pre nekoliko dana, dogodila jedna divna i dirljiva svečanost. Prognani Banijci, pisci, promovisali su na Novom Beogradu svoje stvaralaštvo. Među njima je bio i Danilov otac Čedo Vukmirović. Na podijum, pred prepunom salom opštine Novi Beograd, mirno je, u invalidskim kolicima, čekao red da predstavi svoj dugo, dugo pisani igrokaz "Pozorišni zec".

Igrokaz u stihu, kome prethodi posveta: Danilu.

To je bio naš putokaz do Vukmirovića na adresi jedne ulice na beogradskoj Bežaniji. Pitamo se - koji su to putevi koji čoveka dovedu u kraj koji se tako zove, a koji je na neki sudbinski način povezan i s njegovom sudbinom.

DECA SU CVETOVI Čedo nam govori jedan svoj stih: "Boli nas glava, što rastemo kao trava". Kaže deca nisu trava, oni su cvetovi. A cvetove treba negovati. Svakog trenutka, stalno. I kad stasaju i krenu svojim putem treba da im kažemo i pokažemo da roditeljska ruka ne gubi toplinu. "Ruka, kao luka i kada je sreća i kada je muka".

Vrata je otvorila Rada, Danilova majka, Čedina supruga. Iza nje, u dnevnom boravku, u kolicima je sedeo Čedo.

- Ne ustručavajte se - zvučalo je kao da smo upravo u kući običnih priča. Na licima naših domaćina nema onih tragova koje otkrivaju ljude koje je zadesila velika nesreća. Tragova koji vas blokiraju, koče razgovor... A velika je nesreća zadesila Čedu i Radu. Nekako se gomilala. Sve je počelo sa ratom. Rada tužilac, Čedo inspektor u Sisku, ugledni i uspešni mladi ljudi napuštaju sve. Rada sa Danilom beži za Beograd, on sa svojim Banijcima ostaje da brani Krajinu. Ranjen je u junu 1992. godine. U kičmu. Bolnički dani u Banjaluci, potom u Beogradu. Lekari kažu više neće hodati.

- Pomirio sam se sa time, u trenutku, prelomio - govori nam. - Lakše će biti Danilu, lakše Radi...

Bez doma, bez zavičaja, u invalidskim kolicima ... ali Čedo Vukmirović je još uvek imao sve. Hrabri ga porodica, živ je i ima za šta živeti. Danilo, desna ruka. Oslonac. Mlad, pun energije, duhovit, preduzimljiv... širio je oko sebe onu iskričavu radost svojstvenu mladim ljudima. Sa njim se kuća smejala i živela.

PRIJATELjI SU BLAGO Čedo Vukmirović kaže nam da igrokaz - njegova posveta Danilu - možda ne bi nikada stao među korice knjige da nije bilo Čedinih zemljaka i prijatelja Miloša Kordića i Miloša Bajića ("prijatelji su blago"). Oni su ga ohrabrili da objavi igrokaz. Potpisao ga je izdavač - Zavičajno udruženje Krajišnika "Nikola Tesla", Plandište.

A onda je daleko od rata, u Beogradu, Čedo izgubio sve. Sina. Jedino dete. Izgubio zbog nečije bahatosti.

U kući Vukmirovića, na komodi, Danilove fotografije. Fotografije za čitav album. Gotovo je opipljiv bol s kojim živi ovo dvoje ljudi, a teška tišina koja ih okružuje. Očigledno je da se ustručavaju da dele bol, da pričaju o tragediji.

- Nemojte, molim vas, da fotografišete. Šta to drugim ljudima znači... - moli nas Rada uz suze...

- Ni Danilo to ne bi želeo. Znamo mi to - Govori Čedo, svako malo pritišćući rukom grudi. - Naš sin živi sa nama. Mi s njim razgovaramo. Kakav je bio? Takav, kao što je svakom roditelju dete. Mi živimo merom života našeg sina, tako da ga naša ljubav i uspomena na njega ne unize tugom. Nijednom suzom. On je zaslužio da se trudimo da sve deluje lepše od naših života. Teško je u to proniknuti spolja. Teško, jer nekog snažno voliš, imaš ga, pa odjednom nemaš...

Dostojanstveno nose svoj bol ovo dvoje ljudi, očigledno vezani snažnom ljubavlju. Veličina te ljubavi bol i nepravdu pokušava da potiskuje u svakom trenutku i na svakom mestu.

Ne želi Čedo Vukmirović da govori o tome kroz šta su njegova supruga i on prošli dok se sudski spor godinama vukao. S kakvim su se sve oneljuđenim licima sudarali. I kako su na kraju primili vest da je ubica njihovog sina oslobođen. Da niko nije kriv što Danila više nema. Što je zakoračio na ulicu, što je u punoj brzini na njega udareno, što je prekinuta njegova mladost, što su Vukmirovići ostali bez jedinog deteta... Nepravdu su zakopali u svoja srca, nisu dopustili da ih obuzme i raznese. Naprotiv, ona ih je uspravila. Strpljivost i dobrota ih je tako održala i drži u životu.

- Uvređeni nepravdom ne smeju da dopuste sebi da ih ona obuzme - kaže nam Čedo. Mada je teško izdržati. Morao je da prelomi da tuga ne postane malodušnost. Odabrao je da se brani lepotom i nevinošću. Da nađe neki svet u kome nema toliko bola. Stihovima se vratio u detinjstvo, svoje i Danilovo. Ušao je njegov "Pozorišni zec" u šumu izgubljenog zavičaja, među zverke, okretne, mudre, snažne, lukave... zaigrane u večitoj borbi dobra i zla. Zaigrale su rime, otvorila se vrata za šumska čudesa, utočište za tragediju. Blago i korisno.

- Zaista, neka sećanja iz detinjstva tako dugo traju. I uporno traju u nama, pomažu nam da ublaži stvarnost koja boli - govori Čedo. - Možda neko misli da je dečja poezija lagani žanr, ali to su samo površni utisci i prolazna raspoloženja. To su čitavi mali, veliki svetovi koji žive u nama, čekaju svoje jutro i u najvećim ljudskim tragedijama.

Sa promocije u Novom Beogradu

Malo-malo pa Čedo Vukmirović ponovo šakom pritišće grudi.

- Je li lakše? - pitamo.

- Jeste - odgovara sa duhovnom snagom otac koji čuva uspomenu na sina. Koji je uzeo za ruku dete i sa njim ušao u zavičajni gaj da hodaju stazama bezvremenim.