NEDAVNA inicijativa nekolicine advokata i istoričara za ocenu ustavnosti pravilnika o korišćenju dokumentacije Bezbednosno-informativne agencije, kojim Arhiv zatamnjuje ključne podatke u dokumentima i ograničava njihovo korišćenje istoričarima u naučnoistraživačke svrhe, prilika je da se još jednom otvori pitanje o našoj savremenoj istoriografiji.

Spomenuti pravilnik, koji je, inače, samo objavljen na oglasnoj tabli Arhiva Srbije, ali ne i u "Službenom listu", destimuliše istraživače koji pokušavaju da popune mnogobrojne "crne rupe" iz naše, pre svega političke prošlosti. Da li je taj pravilnik u funkciji onih centara moći koji uporno pokušavaju da dokažu da nam je previše istorije, da bi trebalo sve zaboraviti i okrenuti se budućnosti?

Međutim, oni zaboravljaju da ukoliko istoriografija ne izgradi što istinitiju sliku o proteklim vremenima i događajima, ostaće manji prostor za lutanja generacija koje su pristigle i koje će tek pristizati. Do tada će se u istorijskom sećanju i predanjima naroda raznorazne dileme samo mistifikovati i dobijati pogrešna značenja.

U ZAOSTAVŠTINI nedavno preminulog bivšeg glavnog i odgovornog urednika "Novosti" Pere Simića ostala je ogromna istorijska građa iz moskovskih, beogradskih, zagrebačkih i slovenačkih arhiva iz novije političke istorije. Na tim dokumentima nema nikakvih zatamnjenja, te njihovo tumačenje i objavljivanje nije, na sreću, nikakvim aktom ograničeno.

Pero Simić, kao jedan od najboljih poznavalaca života i dela Josipa Broza, izdvojio je njegovo učešće u Španskom građanskom ratu kao najveću misteriju u karijeri vođe druge Jugoslavije.

- Tu veliku enigmu Tito je do kraja života krio, i od očiju javnosti, i od svojih najbližih saradnika, i od najintimnijih prijatelja. A dobro se pobrinuo da se ta tajna ne otkrije ni tridesetak godina posle njegove smrti - zapisao je Simić.

Poklopac ove Titove Pandorine kutije prvi put je odškrinut početkom pedesetih godina prošlog veka. Diplomata Ranko Marković, otpravnik poslova u ambasadama u Varašavi i Tirani, prepričao je službenu belešku njegovog prijatelja i ambasadora Mite Miljkovića, o predaji akreditiva 1953. godine u Sofiji. Miljkovića je primio šef bugarske države Georgi Damjanov.

U opuštenom, spontanom razgovoru, kada je usput spomenut Josip Broz, Damjanov je upitao Miljkovića:

- A kako je moj stari drug Valter? Mi se dugo poznajemo, u Moskvi smo dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Njega su slali na zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se dobro izvukao. I druge zadatke drug Valter je dobro izvršavao.

Ambasador Miljković će detalje ovog razgovora, pred kraj života, ispričati i književniku Dragoslavu Mihailoviću.

Iz knjige Freda Kopemana Reason in revolt, objavljene u Londonu 1948. na kojoj je i Tito

GEORGI Damjanov je, inače, bio visokopozicionirani sovjetski agent koji je radio u aparatu Kominterne. Bio je šef jednog od najvažnijih njenih delova, odeljenja za kadrove za sve zemlje Evrope, i sve vreme je delovao pod konspirativnim imenom Aleksandar Belov. U Bugarskoj je najpre bio ministar odbrane, a potom i šef države.

Tito je demantovao tvrdnje svog naredbodavca iz Kominterne. I ne samo njega. Bilo je mnogobrojnih svedoka koji su tvrdili da su se sa njim sreli u Španiji. Kao po pravilu, Tito je odgovarao da ih nikad nije vidio.

Nije se osvrtao ni na tvrdnje i svedočanstva značajnog francuskog pisca i De Golovog ministra kulture Andrea Malroa, koji je američkom novinaru Sirijusu Sulcbergeru, koji je uživao veliko poštovanje maršala Broza, da je Tita video u Španiji. Ovo Marlovo svedočenje nalazi se u Arhivu Slovenije, u fondu Vladimira Dedijera. Nije reagovao ni na knjigu Šveđanke Gusti Stridsberg "Mojih pet života", koja je objavljena davne 1968. godine u Hamburgu. Šveđanka je posvetila dve strane njenom saborcu Josipu Brozu Titu i napisala da su se tokom rata sretali u Barseloni.

Josip Kopinič, jedna od najvećih enigmi jugoslovenskog komunističkog pokreta, čovek koji je najviše pomogao Titu da dođe na čelo Partije, u Puli, 1983. godine, otvoriće dušu pokojnom kolegi Zoranu Bogavcu i piscu ovih redova. (Novinska sudbina teksta nastalog posle ovog susreta s Kopiničem zaslužuje nekoliko rečenica. Posle prvog nastavka objavljenog u "Reporteru" biva zabranjen. Posle izvesnog vremena slično se desilo i u listu "Intervju". Integralan razgovor sa Kopiničem, koji je još bio živ, objavljen je tek posle šest godina, 1989. godine u "Dugi".)

Tito, Vladimir Bakarić i Stevo Krajačić

JOSIP Kopinič, koji je bio visoki sovjetski obaveštajac u Španiji, govorio je na koje zadatke su Staljinove specijalne službe slale Tita u Španiju. Po njegovom svedočenju, Milan Gorkić je bio predstavnik Kominterne za Španiju "u svim vidovima pomoći i odnosa", a da se "posle Gorkića Tito prihvatio dobrog dela tih poslova". To je značilo da je pod Titovom kontrolom bio rad predstavnika IV odseka NKVD-a, a jedan od tih poslova bila je i likvidacija neprijatelja u inostranstvu. Kao kontrolor IV odseka, Tito je odlazio u Španiju na inspekcijska putovanja, na dan-dva, svedočio je Kopinič.

U bogatoj zaostavštini Pere Simića nalazi se još jedno svedočanstvo o Titovom

boravku u Španiji i njegovim konkretnim zadacima. Moris Torez (Maurice Thorez) je u vreme Španskog građanskog rata bio generalni sekretar CK KP Francuske, preko njega su iz Moskve prenošene sve poverljive sovjetske odluke i direktive za Španiju. U njegovim rukama je ostao i dokument iz koga se "videlo da je Tito bio zadužen za likvidacije u Španiji", preciznije, da je bio "šef štaba za likvidacije u Španiji".

Posle Torezove smrti, sadržaj tog dokumenta Vladimiru Dedijeru je 1979. u Parizu prezentovao biograf lidera francuskih komunista Albert Soboule. Postojanje ovog dokumenta Dedijeru je deset godina kasnije, septembra 1989, potvrdio i Josip Kopinič.

Ovaj dokument potvrdio je i jedan od španskih likvidatora, Ivan Stevo Krajačić:

- Četvrti odsek je radio dve vrste poslova: diverzije pod komandom ruskog generala Pavlova i likvidacije neprijatelja - trockista - piše u rukopisu knjige Pere Simića koja bi uskoro trebalo da ubude objavljena.

POZADINU ove velike Titove tajne do kraja je dešifrovao jedan njegov bliski saradnik, koji je jedno vreme bio i šef kabineta, zagrebački komunista jevrejskog porekla Leo Mates. Tito se sa Matesom družio baš u vreme Španskog građanskog rata, a po okončanju tog rata svraćao je i u Matesovu kuću u Zagrebu.

Blagoje Parović u Španiji

U Arhivu Slovenije, u fondu Vladimira Dedijera, nalaze se mnoga dokumenta i dokazi koje je ostavio ovaj veliki istoričar i istraživač. Tu je zabeležen i jedan događaj koji se odigrao u prvim danima Drugog svetskog rata u porodičnoj kući Lea Matesa, na Šalati u Zagrebu, a koji daje sasvim drugi ugao gledanja na Titov boravak u Španiji.


Pored Matesa je sedela Anka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih komunista, koji je nekoliko meseci pred odlazak u Španiju pao u nemilost i Kominterne i svoje supruge zbog ljubavne veze sa jednom mladom saradnicom sovjetskog poslanstva u Budimpešti.

Razgovor sa Leom Matesom od 24. septembra 1983. godine, Titov biograf Dedijer je verno, od reči do reči, zabeležio:

- Tito u Matesovoj kući u Zagrebu, iznad Šalate, Anki Butorac odjednom:

- Ja sam tvoga "druga" poslao u Španiji u smrt!

Dedijerova neverica je bila toliko velika da je pored ove Titove rečenice, u levom gornjem uglu, roze flomasterom ispisao četiri krupna uzvika "!!!!".


SOVJETSKI OBAVEŠTAJAC U TITOVOM KREVETU

POSLE smrti Titove velike ratne ljubavi Davorjanke Paunović, pored Tita se našla mlada partizanka iz Like Jovanka Budisavljević. Josip Kopinič je tvrdio da je Ivan Krajačić Jovanku sredinom 1945. poslao na devetomesečno školovanje u moskovsku obaveštajnu akademiju "Đeržinski". Kad se vratila u Jugoslaviju, naprasno je postala Titova domaćica.

Kopinič je ispričao još jednu špijunsku priču koju je zabeležio Vladimir Dedijer. Po ovom svedočenju, indijski predsednik šezdesetih godina prošlog veka u Nju Delhiju je u poverenju rekao Kopiniču, tada direktoru pulskog brodogradilišta, da je Jože Smole agent američke CIA i zamolio ga da o tome obavesti Tita:

- Tako sam i učinio - govorio je Kopinič. - Ali Tito uopšte nije reagovao. Naprotiv, posle vrlo kratkog vremena uzeo je Smolea za svog ličnog sekretara.