CRKVA Bogorodice Odigitrije je spaljena, potom minirana. Pitamo se šta je više veličansko na ovoj zemaljskoj elipsi. Merimo vreme: vekovi su protekli, svetinja je bila živa više od sedamsto godina. Temelje joj je postavio car Dušan. Pripojio je carskoj lavri, manastiru Svetog arhanđela kod Prizrena. Preživela je Osmanlijsko carstvo. Prizrensku ligu. Sve ratove. Komunističku, ateističku ideologiju i posttitovsko divljanje albanske iredente. Ali je umorena 1999. godine, u divljanju ekstremnih Albanaca. Ostao je samo zvonik.

Ko zna čiji je prst sudbine, u teškim danima za srpski kosmetski narod, sačuvao ovaj zvonik? Ovaj svetionik koji se izvija u podnožju Šar-planine, od prizrenske blagorodne ravnice. Zvonik koji odoleva, poziva i priziva i kad zvona nema.

Zvuk se pamti. Čuje se i u najvećoj halabuci onih koji su se, nedavno, isprečili pred Srbima u poslednjem, a više puta bezuspešnom pokušaju, da se vrate na svoja vekovna ognjišta.

Slike kojima su se (hajde da verujemo) iskreno suprotstavili svi: Priština, Međunarodna zajednica - overile su mržnju, suspendovale zakletu slobodu kretanja i proklamovano pravo na povratak naroda koji je silom oteran.

Ovo je Mušutište, rodno mesto više od 500 srpskih porodica. Ovde su duboki koreni Borisavljevića, Stanisavljevića, Mihajlovića, Lazića... Ovo je Mušutište na koje su se naslanjali srpski zaseoci Kovače, Belovce, Dragići, Batići... Naslanjali su se uz šesnaest pravoslavnih crkava, jedan manastir i dve isposnice. Ovde je pre nesrećne 1999. godine živelo 1.700 Srba. U samom centru Mušutišta - više od 1.000, u Pašinoj mahali, Rikaču...

Iz sela Grkovce ulazimo u Mušutište, gde su se pre nekoliko dana isprečili ekstremisti da Srbima ne dozvole ni liturgiju, a kamoli povratak u najavljenu obnovu desetak kuća.

Ušli smo u Mušutište, bez najave, ipak, primećeni. Ko god dolazi "s ove strane", ne može da bude neprimećen. Takva je taktika i strategija ovdašnjih Albanaca, na kojoj nema šta da zamerimo, ali na kojoj treba da se štošta nauči.

Zvonik Crkve Bogorodice Odigitrije

Namera nam je da pitamo: zašto se ovde plaše povratka Srba i čemu toliki otpor da se vrate na svoje... Usput, odgovora nema. Ima samo pitanja: "Šta ćete vi ovde, ovde nema ništa srpsko, niti će ga biti".

Odgovor će uslediti, po povratku, dok smo se spuštali iz ruševina Hrama Bogorodice Odigitrije. Možda odgovora ne bi ni bilo da nismo računali na faktor iznenađenja, bez koga u Mušutište ne bismo ni kročili. "Vlasnicima" srpske imovine trebalo je tek nekoliko desetina minuta da se organizuju i spreme odgovor.

Gore, na obronku koji nadvisuje Mušutište, taj zvonik-svetionik jedino je što je ostalo od crkve. Istoričar umetnosti, naš kolega Savo Popović, kazao je jednom da je to "najlepši hram u ovom delu Metohije, koji je pohodio pre poslednjeg rata". Bio je u pravu, lepota je, valjda, i sačuvala hramovni svetionik.

Srbima nećemo dozvoliti da se vrate-poručio je meštanin Albanac našoj reporterki

S leve strane, uz strminu je čitav nekadašnji život ovdašnjih Srba, proteranih u leto 1999. godine. Nema reči koje bi opisale tragediju uhvaćenu u jednom, samo jednom pogledu. Samo u jednom. Prepuštamo kameri našeg foto-reportera da opiše tu tragediju ovdašnjih Srba. Pitamo se da li su oni koji su potpisali ove razvaline, svu ovu pustoš... mislili šta znači kad nečiju kuću ruše? Da li su imali u svesti da time sami sebe ruše? I, da li će im to jednog dana stići na naplatu. U samrtnom času, a ako ne pre. To pitanje ne važi samo za albanske ekstremiste.

Oni su ovde posekli čak i stoletne borove. Ali, ostali su izdanci. Ove, rane jeseni, mladice se izvijaju iz nekadašnjih stabala, između srpskih kuća. Čini se da lelulaju senke, lica, uspomene... Neko je, nekog ovde poljubio. Neko je rođenje deteta, oglasio. Neko zapevao staru metohijsku pesmu. Neko se napio, neko treznio. Energija je čudesna i neopisiva. Udara sa svih strana.

Na trenutak se učini da, odozgo, zazvone zvona metohijska sa zvonika Bogorodice Odigitrije, odolele svakom zlu. I reka, zovu je Bela, čini se još teče Bogorodičinim suzama. Bela reka, crna reka.

Srpski temelji postali su temelji bezumlja. Nisu to temelji svih Albanaca, a ovdašnji domaćini znaju ko ih je potpisao. Ali to ne kazuju, jer ovde noć može da reši između života i smrti. Albanci pamte, ali ne govore, da su ovdašnji Srbi u najtežim vremenima spasili čak sedam albanskih sela oko Mušutišta. Zašto se, onda, Albanci plaše te istine. Zašto se nisu isprečili pred ekstremiste za koje tvrde da nisu iz Mušutišta i dozvolili Srbima da se vrate, obnove svoje kuće. A, tek desetak je u planu za obnovu.

Propada imovina Srba kojima je zabranjen pristup da je obnove

Vraćamo se od umorene crkve, uskim ulicama kroz Mušutište. Već svi ovdašnji meštani, Albanci, na uzurpiranoj srpskoj imovini saznali su da smo tu. Okupljaju se, ostavljaju započeti posao. Začas je, pred nama, čitav zaseok u centru. Nije prijatno, kao što ni ovaj naš posao, nije.

- Sa Srbima... nikad više - sasipa nam u lice mladi čovek. - Koliko god puta da pokušate da se vratite, toliko puta ćete biti vraćeni.

- Zašto?

- Zato...

- Dobro, objasnite zašto.

- Zato... Braći sam dao besu da vam ne dam da se vratite.

Dok razgovaramo, utihnule su građevinske mašine, na srpskoj, uzurpiranoj zemlji. Sve je više prilično neprijatnih lica. Škilje u nas, sa rukama u džepovima. Viču: "Govorite albanski, pa da nastavimo razgovor"... Procenjujemo da je vreme za razgovor isteklo.

Ipak, želimo da od starine Abdule dokučimo odgovor zbog kog smo se uputili u, za Srbe zabranjeno, njihovo vekovno Mušutište.

- Zašto ste se isprečili pred Srbima i ne želite da se vrate - pitamo ga.

- Ovde, u suvorečkom kraju, počinjeni su brojni zločini prema Albancima - odgovorio je.

- Suva Reka, opština kojoj pripada Mušutište, širok je pojam - kazali smo.

- Ajde, sad idite... Idite... I ne vraćajte se.

Abdula

NISMO MI SVI, ISTI

Nismo mi, ovde u Mušutištu protiv povratka Srba. Nismo svi - kazuju Albanci. - Problem su nam napravili ovi, iz Orahovca. Došli i napravili nesreću. Nismo mi isti, nismo svi isti. Osramotili su nas. Mi znamo kako je bilo u Mušutištu 1999. godine. Ovde zločina nije bilo, jeste u drugim mestima Suve Reke. Ali, ko nas pita.

NOĆ, PLAČ I PREDSKAZANjE

Ne smem da govorim i ne smem da kažem ime, ali vama da kažem: mi noću pred praznik crkve čujemo odozgo ženski plač - kaže stari Albanac. - Čitavu noć neko plače. Od toga se ne spava, a da kažem i to: noć ovde rešava. Da kažem, jutro ne bi dočekao. Da se Srbi vrate? Neka se vrate. Ja vam to govorim, ali vam to ne smem da potpišem.