NA samo dvadesetak kilometara od Niša, na teritoriji opštine Gadžin Han, između sela Donji i Gornji Dušnik nalazi se, kako bi ga mnogi istoričari ali i ovdašnji meštani nazvali, pravo istorijsko blago, koje i pored zaštite države, nažalost polako izumire i propada. U potezu od svega dve, tri hiljade metara zaplanjske rečice Gornjodušničko vrelo, još pre tri veka sagrađeno je 17 vodenica potočara, koje zub vremena polako izjeda, jer majstora tog zanata gotovo više i da nema.

Ove turističke, ali i atrakcije koje odslikavaju višekovnu tradiciju preživljavanja naroda koji živi u jugoistočnoj Srbiji, smeštene su na maloj i brzoj planinskoj rečici između sela Donji i Gornji Dušnik i upravo je ta mala udaljenost i brojnost na malom prostoru, ono što ih i čini jedinstvenim u našoj zemlji. Većina ih je starija i više od 300 godina, gotovo sve su urušene, zarasle u korov i više nemaju svoju svrhu, a od njih 17, točak se samo povremeno okreće u još samo 3.

- Nekada je gomila ljudi iz našeg Zaplanja, ali i ostalih krajeva oko Niša, pa čak i Leskovca dolazila da ovde melje kukuruz i pšenicu, iako su tada prevozna sredstva bili konji i magarci. I upravo zbog brzine putovanja mnogi su ovde ostajali i noćili, ne bi li odneli kući sveže brašno... Sada je, nažalost, sve drugačije - sa setom u glasu govori Milutin Mika Golubović (81), jedan od najstarijih stanovnika Gornjeg Dušnika i jedan od poslednjih vodeničara u ovom selu. - Naravno da se sve promenilo pre i posle Drugog svetskog rata, jer tada smo danonoćno radili, za brašno se čekalo u redu i to nije mogao svako da radi.

Zub vremena, ljudski nemar, napredak u tehnologiji, ali i seobe iz sela u gradove, učinile su da ovo kulturno-istorijsko dobro, na papiru zaštićeno od države, polako propadne, jer se godinama jedna po jedna polako zatvarala. Kako navode ovdašnji "lokalci", mladi su se odselili u grad, a stari pomrli, tako da nema ni ko da melje kukuruz, ni za koga da melje. To nam potvrđuje i Dejan Zdravković(46), jedini mlađi stanovnik ovog kraja koji još radi kao vodeničar.

- Stoku više niko ne čuva, tek poneko dođe da mu sameljemo kukuruz za kačamak, ali se, inače, žito i kukuruz malo melju u zaplanjskim vodenicama, mada ih svi koji dođu u naš kraj, obavezno posete i žele da čuju kako je nekada bilo - veli Zdravković. - Gostima je zanimljivo to što se ovde ništa nije promenilo već 300 godina, koševi za žito, lopatice kojima se žito sipa, točak kojim se voda navodi na kamen... nažalost to će sve jednom postati samo istorija.

Ukoliko se na nađe način da se vodenice sačuvaju od propadanja, sve je izvesnije da će naredni naraštaji moći da ih vide jedino na fotografijama i slikama likovnih umetnika, kojima su već godinama inspiracija.

Jedna od preostalih aktivnih potočara


"MRTVO SLOVO" NA PAPIRU

IAKO je na inicijativu ovdašnjih meštana svih 17 vodenica-potočara stavljeno pod zaštitu države jer predstvaljaju veliki turistički potencijal, opština nema mogućnosti da ih zaštiti na bilo koji način od propadanja.

- Potočare su u privatnom vlasništvu i mi ne možemo da ulažemo jer je to protivzakonito, a s obzirom na to da svuda postoje neraščišćeni imovinski odnosi, situacija je takva kakva jeste...nažalost - objašnjava Zoran Dimitrijević, direktor Turističke organizacije opštine Gadžin Han.