Note se čuju nasred perona

MONOKLI s tavanice Istočne železničke stanice sipaju kasnodnevnu svetlost po klavirskim tipkama i sistematično tačkaju glave slučajnog umetnika i njegovog auditorijuma, čineći, tako, dugačku perforiranu traku oreola na kojoj se smenjuju zadovoljstvo, opuštenost i putna groznica.

Već neko vreme, polazište za putovanja postalo je, ovde, samo sebi svrha. Može se sada otputovati i sve ostajući u mestu. Jedan od načina je ulazak u muzičku razglednicu.

Za klavijaturom, u džemperu, onako kako se zatekao, sredovečni zaljubljenik u partiture Mišela Petručanija brzinski plete akorde u mrežu za hvatanje prolaznika. Maksimalno koristi priliku koju mu je pružio neimenovani inventivni službenik Francuskih železnica, kada je, posle jedne dosadne pauze za ručak, nedavno došao na mudru ideju da u holu stanice, odakle je 1883. godine krenuo prvi "Orijent ekspres" do naših krajeva i dalekog Konstatinopolja, postavi isluženi klavir da razgaljuje usamljene duše, skrati čekanje, ubije dosadu i oboji ovo sivilo zidova koje nas okružuje. Posle se sve samo od sebe razvilo dalje.

U AKUSTIČNOM zdanju arhitekte Fransoa Aleksandra Dikenea i inženjera Pjera Kabanela de Sermeta, tapka u ritmu plavi pliš na cipelama okrugličaste damice s kartom u ruci. Stoje, zajedno, i slušaju studentkinja, raščupani mladić, prosac sa štakom i poslovni magnat. Ima tu i nekih biljaka, koje, uz muziku i svetlo, stvaraju privid premisa rajskog vrta.

Umorio se svirač. Sad na stolicu seda studentkinja. Redovno ovde dolazi, nikada ne putuje. Uplovljava u uzburkane vode Čajkovskog. Meškolje se od divote spoljne čeone skulpture vajara Lemera i Varena, pamteći neke druge, davne limene zvuke, kada su se odavde uz pisak truba ukrcavali strojevi ka frontu na Verdenu. Unutra, sada, u prvoimenovanom Ukrcavalištu za Strazbur, nesuđeni putnici u širinu ruskih tajgi zatvore oči, pa klisnu daleko. Stara "jamaha" još nije odslužila svoje.

Šta bi dala naša Staša, vunderkind, koja je sa 18 godina već bila diplomirala na muzičkoj akademiji, da je u njeno vreme, devedesetih, ovo bilo moguće. Muku je mučila gde da pronađe slobodan instrument da bi vežbala. Klavir je uvek bio skupa igračka.

STUDENTKINjA stavlja tačku na nastup. Aplauz na otvorenoj sceni minijaturne svite od četrdesetak miliona putnika koliko ovuda godišnje mine, još jedna žuta kap sa stropa, i predstava je završena.

Odjednom, niotkuda, uskače s kratkim Bahovim menuetom musavo mamino čedo u mornarskoj majici, a onda, kao da se ništa nije dogodilo, skida ozbiljnu masku s lica, ponovo postaje dete i hvata za ruku majku koja ga požuruje da ne zakasne na voz.

Nastupa pauza. Čeka se novi slobodni i iznenadni umetnik. Publika se razilazi, naići će uskoro nova. Prazan prostor koristi onaj prosac sa štakom koji se nije ni odmicao od klavira. Vrhom drške koja mu pomaže da hoda, oprezno, izdaleka, tiho, kao čarobnim štapom, ispituje, najpre jednu, a zatim i drugu dirku. To je, dakle, ta sprava! Proizveo je, i on, kakav-takav ton. Okreće se i zadovoljno odlazi. Sve će mu danas, posle ovoga, u nesigurnom hodu zvučati lepše.