SRBIJA je krajem 19. i početkom 20. veka bila jedina zemlja u Evropi u kojoj se priznavala sloboda dvoboja. Ozakonjenje prava da dve osobe sa oružjem u ruci stanu jedna naspram druge, doneto je na sednici Narodne skupštine 10. januara 1899. godine. Jedan od poslanika, i to pravnik, Dragomir Rajević u bučnoj i žestokoj raspravi je rekao:

- U krivičnom zakonu što god nije zabranjeno - dozvoljeno je. A u njemu, gospodo, dvoboj nije zabranjen, nije označen kao kažnjiv. I pitanje časti u celom svetu raspravlja se upravo ovim činom... Tu nema mučkog ubistva, već tu čovek s oružjem u ruci svoju čast pere.

Još jedan poslanik, i to još predsednik suda, bio je izričit:

- Dvoboj među nama Srbima je stara stvar. Možemo mi to osuđivati i odbaciti, ali to je bilo, biće i mora biti... Dakle, gospodo, hoćemo da dopustimo da neko u odbrani svoga imanja ubije čoveka, a nećemo da dopustimo da to isto uradi u odbrani svoje časti i časti svoje porodice?!

Ako malo začeprkamo po stranicama srpskih rečnika, iza reči dvoboj pročitaćemo da je to zapravo borba između dva lica naoružana kakvim smrtonosnim oružjem (mačevima, revolverima i sl.), po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka, radi rešavanja pitanja časti ili kakvog drugog spora.

ISTORIČARKA Zorica Jovanović piše da je ovu vrstu razračunavanja, gde se krivica dokazivala porazom, prvi uveo 501. godine kralj Burgundije Gundobad. Potom se ovakvo rešenje spora, ubrzo, kao rešenje spora dve stranke (gde se krivica dokazivala porazom), raširilo svuda po Evropi. Dvoboj je propisivao i Dušanov zakonik, koji nije dozvoljavao pomoć akterima obračuna, da se lične svađe ne bi izrodile u šire sukobe.

Princ Đorđe Karađorđević

- Ali s vremenom se dvoboj izrodio u provocirane i bezrazložne sukobe - kaže istoričarka Jovanović.

- Prvenstveno, da bi se protivniku naškodilo ili da bi se dokazala sopstvena hrabrost. I zato su svuda u Evropi zakonski bili zabranjeni.

Priča o dvobojima 19. veka zapravo je priča o salonima, spletkama, srcima i besnim trenucima kada se kroz igru ide u susret kuršumu. Tu je i nezaobilazna storija o pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je išao iz dvoboja u dvoboj, ležerno doručkovao trešnje i dobacivao koštice do nogu svog rivala. Svoju literaturu zvanu život završiće februara 1837. godine, u dvoboju sa Francuzom Dantesom, koji je bio precizniji s pištoljem. Četiri godine kasnije, u dvoboju je ubijen još jedan velikan ruske književnosti, Mihail Jurjevič Ljermontov.

Ali vratimo se na početak prošlog veka u Beograd. Iz mita, iz legende, iz narodnih priča uz ognjište, o junacima koji izlaze na megdan strašnim Turcima, pojavljuju se dvoboji u kojima učestvuju ljudi spremni ne samo da brane čast, već i da pohrle u susret jednom takvom izazovu. Cevi pištolja naspram sebe.

Tadija Sondermajer

Početkom marta 1905, u redakciju beogradskog lista "Opozicija" uleteli su jedan oficir i osoba u građanskom odelu. Tražili su odgovornog urednika Milana Pavlovića da bi mu uručili pismo u kojem je bio poziv na dvoboj:

- Gospodine! G. Boško Čolak-Antić ovlastio nas je da, u njegovo ime, tražimo satisfakciju od Vas, kao odgovornog urednika "Opozicije", za napis koji je štampan u današnjem broju "Opozicije" pod naslovom "Malo unapređenje" i u kome g. Čolak-Antić nalazi uvredu i klevetu za njegovog oca, pok. Iliju Čolak-Antića, i čast i obraz njegove porodice... Molimo Vas da izvolite odrediti svoja dva svedoka, koji će sa nama ovu stvar urediti po pravilima i običajima od časti. Vaš odgovor izvolite što pre saopštiti prvopotpisanom... - pisalo je na listu hartije.

PISMO su potpisali „Branko Jovanović, konjički major, i Živ. M. Protić, inspektor Min. nar. privrede“. Dvoboj se, po svim pravilima, sa po dva svedoka, lekarom i sudijom, održao 16. marta, u četiri sata po podne, na Banovom brdu. Jedino se zna da pobednika nije bilo, da je Boško Čolak-Antić, maršal dvora kralja Petra Karađorđevića, zadobio lakšu ranu.

Tri godine kasnije, kada je već ukinut zakon o slobodi dvoboja, tadašnji prestolonaslednik Đorđe Karađorđević izazvao je jednog poručnika na dvoboj mačevima. Nije poznato šta je bio povod tog dvoboja, ali se zna da se on odigrao u Topčideru i da je poručnik bio ranjen.

Miloš Crnjanski

Uzavrela krv tekla je i venama mladih ljudi od pera, sa očigledno posebnom vrstom mašte, nerva i potrebe i želje da uzvraćaju udarce. Pored Laze Kostića, Kodera, Deroka..., na dvoboju je učestvovao i borio se i Miloš Crnjanski. Vladimir Bunjac, novinar i hroničar Beograda, opisuje sučeljavanje tada mladog pisca Crnjanskog i pilota Tadije Sondermajera, koje se zbilo na Vršačkom bregu 1926. godine:

- Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Dantes, Tadija Sondermajer sa uperenim pištoljem. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački, kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski, kako je tvrdio Crnjanski.) Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano, pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, i okrenuli su se. Pesnik i oficir Dantes gledali su se netremice. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog - zabeležio je Bunjac.

Ovaj hroničar zabeležio je i da tada oficir, pilot, junak iz rata povlači obarač. Odjeknuo je još jedan hitac, ali u vrhove krošnji, u vršačko nebo, otprhnuvši čavke. Tadija je dostojanstveno pucao u vazduh. Matić je, piše Bunjac, prišao kao sekundant i tražio od obojice da prihvatanje zadovoljenja.

Iza ovog dvoboja ostao je potpisan zapisnik i sada nam ostaje da žalimo što tom zapisniku nema traga. Možda je negde na nekom tavanu.

KNEZ ARSEN NAJPOZNATIJI MEGDANDžIJA

SRPSKI megdandžija broj jedan je neosporno bio knez Arsen Karađorđević, mlađi brat kralja Petra i otac princa Pavla. Savremenici ga opisuju kao "ludački hrabrog" čoveka, vičnog svim vrstama oružja. Legenda o njemu bila je raširena po svim značajnijim evropskim salonima. O Arsenovoj, veštoj ruci ispevane su čitave poeme.

Pričalo se da je imao više od 40 dvoboja. Po tim izvorima, navodno je ubio petnaestak protivnika, isto toliko ranio, a sedam okršaja se završilo "nerešeno". U jednom dvoboju koji je izbio zbog svađe oko plesa s kneginjom Aurorom Demidovom, budućom Arsenovom suprugom, ranio je najboljeg prijatelja Karla Gustava Manerhajma. Londonski list "Dayli Leader" objavio je 1895. godine da je u dvoboju ranio Pola Dolfusa, novinara koji je provokativno pisao o njemu. Ni čuveni Miroslav Krleža nije mogao da odoli a da ne napiše nešto o knezu Arsenu. Opisao ga je kao "Brahijalnu silu od koje beži tane".

Iz legende u susret izazovu s pištoljem u ruci Foto-arhiv "Politikin zabavnik"

DVOBOJ ZALjUBLjENIH UČITELjICA U JAGODINI

PROFESOR istorije iz Jagodine Ninoslav Stanojlović zabeležio je dvoboj dveju mladih žena. Ljubica Rakić, koja je, inače, bila prva žena doktor pedagogije, i Leposava Mijušković, književnica, završile su Višu žensku školu i zaposlile se kao učiteljice. Usud je hteo da se obe zaljube u istog oficira. Kako su obe imale puške, potegle su jedna na drugu. Ljubica je ranila Leposavu. Kako je Leposavin otac bio imućan, da bi zabašurio stvar, šalje je na školovanje u Cirih. Ona je 1915. godine doktorirala pedagogiju. U "Srpskom književnom glasniku" objavila je desetak priča.