KAŽU nema guvernera Narodne banke koji bar jednom ne poželi da mu se lik nađe na nekoj novčanici. To je obično dokaz da je s vladarima, naučnicima, državnicima, umetnicima dao vidljiv doprinos svom vremenu. Retko se to kome desi. Đorđe Vajfert je jedan od tih izuzetaka. Crvena novčanica od 1.000 dinara, sa njegovim likom, još obraduje prosečnog građanina Srbije, bez obzira na stepen devalvacije od njene pojave. I Srbi ko Srbi, odmah na pojavu ove banknote, odreagovali su vicem: Crvenim Vajfertom kupiš Vajferta u flaši, popiješ ga, onda sedneš u auto, pa kad te policija zaustavi, Vajfertom platiš da te ne privedu pijanog!

Ko je bio ovaj "posrbljeni Švaba" i šta je učinio za Srbiju da bi zaslužio sve ovo. Za života je bio i bogat, i siromašan, ali nikad odvojen od naroda. Ogroman novac koji je sticao proizvodnjom i prodajom piva trošio je na otvaranje rudnika širom Srbije i na velika dobročinstva. Delio je sve što je sticao i često je govorio: "Treba davati da bi se opet steklo!"

"Pivo ladi, dušu sladi!", bio je slogan za Vajfertovo pivo. Narod je dodavao: "A iz džepa pare vadi!" To je verovatno prva smišljena EPP poruka u Srbiji. Ako ne računamo onu, zapamćenu, sa Malog pijaca: "Prvo i prvo - javorovo drvo, drugo i drugo - potrajaće dugo, treće i treće - slomiti se neće: kašika laka za svakog seljaka!"

PRVI PLAĆAO BOLOVANjA KAO preduzetnik, on je po mnogo čemu bio ispred svog vremena. Izgradio je značajnu infrastrukturu u Srbiji. Gradio je puteve i pruge kojima je povezao svoje rudnike sa glavnim lukama i komercijalnim centrima. Podigao je radnička naselja, škole, bolnice, crkve i mlinove. Bio je prvi fabrikant koji je svojim radnicima plaćao bolovanje. Često je isticao da se trudi da odnos između njega i zaposlenih bude kao da su članovi jedne velike prodice.

ĐORĐE Vajfert je rođen u Pančevu 15. juna 1850. godine. Njegova majka Ana i otac Ignjat bili su Nemci, katolici. Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom 19. veka iz Vršca. Inače su poreklom iz Gornje Austrije. Deda Đorđe okušavao je sreću prvo kao trgovac, a zatim kao pivar. Da bi razvio posao, poslao je sina Ignjata u Minhen, u čuvenu pivaru "Spatenbrau". Kada se Ignjat vratio kući, on i otac podigli su pivaru u Pančevu koja je postojala do skorih dana. Da bi smanjili troškove prevoza, 1865. godine iznajmili su već postojeću pivaru u Beogradu od nemačkog preduzetnika Vajnhapela. U međuvremenu, mladi Đorđe Vajfert završava nemačku osnovnu školu i mađarsku gimnaziju u Pančevu, da bi nakon toga u Budimpešti 1869. diplomirao na trgovačkoj akademiji. Kasnije je u Minhenu završio Poljoprivrednu školu gde se usavršio u tehnologiji pravljenja piva. Vraća se u Beograd i zajedno sa ocem gradi novu pivaru na Topčiderskom brdu. Sa Marijom Gisner ženi se 1873. godine.

Vrlo brzo shvata da je najveća i najskuplja stavka u proizvodnji piva - ugalj, bez koga nije mogla da radi parna mašina, i kreće u potragu po Srbiji - traži kvalitetno nalazište uglja. Posle godinu dana, dobija koncesiju na rudnik uglja u Kostolcu. Ova početnička sreća probudila je u njemu strast za rudarstvom. Narednih godina otvorio je ukupno 11 rudnika. Među njima bio je i rudnik žive na Avali, otvoren 1882, rudnik olova - Ruplje, rudnik zlata - Rukmalne.

Reklama za Vajfertovo pivo iz 1900. godine

Uludo je bilo otvaranje Topionice u Ripnju nadomak Beograda, jer rudnik žive na Avali gotovo da je bio bez rude. Isto je bilo i sa ostalim rudnicima. Do 1895. bio je u ogromnim finansijskim problemima. Većina investitora ga je napustila, a njegovi dugovi su lagano prevazilazili vrednost pivare. Na beogradskoj kaldrmi se ispilila izreka - dužan kao Vajfert.

MEĐUTIM, nekako u to vreme, počinje sa opsežnim istraživanjima u okolini Bora. Nakon početnih loših rezultata, njegovi rudarski inženjeri nailaze na dobru i bogatu žicu bakra, najbogatije nalazište u tadašnjoj Evropi. Za samo nekoliko godina, seoce Bor postalo je veliki rudarski grad, a Vajfert najbogatiji čovek u Srbiji.

BANKAR I PREDUZETNIK VAJFERT je odigrao ključnu ulogu u utemeljivanju i razvoju Narodne banke Kraljevine Srbije. Bio je njen prvi viceguverner od 1884. do 1889, a onda guverner od 1890. do 1902. i ponovo od 1912. do 1926. Zbog vanrednih zasluga za razvoj Narodne banke Kraljevine Srbije i Narodne banke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, izabran je 1926. za doživotnog počasnog guvernera. Njegova imovina koja je nacionalizovana posle Drugog svetskog rata u današnje vreme se procenjuje na 12 milijardi dolara.

Krajem maja 1904. godine, osnovana je rudarska kompanija Francusko društvo Borskih rudnika - koncesija "Sveti Đorđe", u kojoj je Đorđe Vajfert imao udeo od 31,8 odsto akcija.

Ovaj finansijski uspeh mu je omogućio da proširi i svoje pivarsko preduzeće. Otvorio je pogone u Sremskoj Mitrovici i Nišu, a njegovo pivo postalo je najpopularnije u Srbiji. Dva puta je osvojilo zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu, i to 1889. i 1900. godine.

U Srbiji je bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali ne i privrednika s toliko preduzetničkog duha, koji bi novac sticali i ulagali u nove privredne poduhvate i toliko darežljivo i nesebično ga poklanjali svom narodu.

Đorđe Vajfert bio je veoma svestrana ličnost. Gotovo da ne postoji oblast u kojoj on, na neki način, nije ostavio traga. Neposredno pre izbijanja srpsko-turskog rata 1876-1978, njegovim novcem kupljeni su prvi topovi za artljerijske jedinice srpske vojske.

Strast ѕa rudarstvom pokazao je dobivši koncesiju na rudnik uglja u Kostolcu

Tokom rata bio je dobrovoljac u srpskoj konjici. Zbog pokazane odvažnosti u prenošenju poruka između jedinica pod neprijateljskom vatrom odlikovan je medaljom za hrabrost. Od petnaestak najviših odlikovanja koja je dobio tokom života, po njegovoj izričitoj želji, ova medalja za hrabrost bila je jedina stavljena u kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima. Đorđe Vajfert nije bio član nijedne partije i kao uvek je služio kao medijator u političkim sukobima, unoseći kompromis i ravnotežu u burni politički život Srbije. U vreme Timočke bune 1883. kralj Milan je osudio na smrt veliki broj istaknutih Srba koji su učestvovali u buni. U vrlo opasnoj audijenciji kod ljutog kralja, gde je i sam rizikovao da bude optužen za izdaju, Vajfert je uspeo da izdejstvuje da se smrtne kazne preinače u vremenske kazne zatvora. Ovaj njegov potez pomogao je zaustavljanju daljeg krvoprolića u Srbiji. Na marginama istorijskih zapisa može da se pronađe podatak da je 20 godina kasnije, 1903. godine, bio jedan od zaverenika protiv Aleksandra Obrenovića. Poklonio je i 50.000 dinara porodicama poginulih tokom prevrata.

ZA vreme Balkanskog rata 1912. došlo je do velike oskudice hrane u Beogradu, te je on lično platio i obezbedio 60.000 vekni hleba, koje su deljene siromašnim beogradskim porodicama. Srpskoj konjici, koja je bila njegova velika ljubav, poslao je na front vagon piva. Angažovao se i na pomoći ratnim veteranima.

Vajfert, advokat Tiča Marković, gradonačelnik Mihailo Bogićević i predsednik Apelacionog suda Dimitrije Radović

U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao kreditnu garanciju za Dom gospođa Svete Ane. Takođe, na Dedinju je ustupio, potpuno besplatno, zemljište za Društvo beogradskih žena lekara, gde su one uz pomoć žena lekara iz Škotske sazidale bolnicu. Za sve vreme izgradnje bolnice, Vajfert je društvu stavio na raspolaganje svoj konto kod Narodne banke. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju, kao i garanciju za kredit za izgradnju zgrade u današnjoj Knez Mihailovoj ulici. Pomagao je i Udruženja gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara. Jedan je od utemeljivača Biciklističkog saveza i poklonio im je plac za prvu pistu koja se nalazila na mestu sadašnjeg Doma Vojske Srbije.

Bio je strastven kolekcionar. Svoju veoma vrednu numizmatičku zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života, od 14.000 primeraka pretežno antičkog kovanog novca, poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Muzeju grada Beograda ostavio je svoju veoma vrednu zbirku slika, skica i mapa starog Beograda, koje je nasledio od oca.

Njegov testament je izvršen još za njegova života, a u skladu s njegovim željama. Svoje ogromno bogatstvo ostavio je ženi Mariji i svom najstarijem nećaku Ferdinandu Grambergu, koji je ujedno bio i glavni direktor svih Vajfertovih preduzeća. Kada je Đorđe Vajfert umro 12. januara 1937, sve što je posedovao bio je džepni sat na zlatnom lancu, ukrašen masonskim simbolima i dijamantska značka za kravatu.

UMRO je u 87. godini života, 12. januara 1937. u svojoj kući u Beogradu, u Ulici vojvode Putnika br. 5. Javnom procesijom, u prisustvu velikog broja građana, njegovo telo je preneto ulicama Beograda do obale Dunava, odakle je lađom "Sveti Đorđe" prebačeno u Pančevo. Održana je katolička misa u njegovoj zadužbini, Crkvi Svete Ane, a odatle su njegovi posmrtni ostaci preneti na nemačko groblje u Pančevu. Posle masonske posmrtne službe, položen je u porodičnu grobnicu.