SKORO dve i po decenije domaći mediji, raznim povodima, posvećuju priličan prostor članovima dinastije Karđorđević. Piše se o prestolonasledniku Aleksandru, njegovoj deci, naslednicima kneza Pavla, kraljevića Tomislava i Andreja. Međutim niko ne spominje još jednu liniju naslednika Crnog Đorđa Petrovića. Naime, još kad je Petar I Karađorđević 1903. stigao u Beograd, objavljeno je da novi kralj ima troje dece, brata i sinovca. Ali četvorica Karađorđevića preskočena su u rodoslovu kraljevskog doma. To su bila dva blizanca, koje je knezu Arsenu rodila njegova zakonita žena, kneginja Demidov di San Donato, a koje on nije priznao. Druga dva Karađorđevića bili su kneževi Aleksije i Božidar, koji su predstavljali "stariju granu" voždovog potomstva i kojima niko nije osporavao legitimnost. Oni su bili sinovi Đorđa Karađorđevića i Sare, ćerke kapetana Miše Anastasijevića.

Karađorđe je imao dva sina - starijeg, Aleksija, koji je bio ruski oficir, i mlađeg Aleksandra, koji je kao knez vladao Srbijom od 1842. do 1858. godine. Aleksije je bio oženjen ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina. Ona mu je rodila sina Đorđa i uskoro umrla, a ubrzo je umro i on. Taj sin, Đorđe Karađorđević, bio je vaspitavan u Rusiji i postao je ruski oficir. Kako je Đorđe bio sin starijeg Karađorđevog sina, kapetan Miša Anastasijević je rešio da njemu da svoju ćerku Saru, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta. Potrošio je 100.000 dukata da to sprovede u delo, sazidao je za njih dvor, koji je docnije poklonio Beogradskom univerzitetu i koji i danas postoji kao spomen na tu neostvarenu ambiciju.

SARA Karađorđević spada u red najzanimljivijih i najnesrećnijih žena koje je Srbija iznedrila u 19. veku. Njen otac bio je najbogatiji Srbin tog vremena, možda bogatiji i od samog kneza Miloša. Bila je smeđa, zelenkastih očiju, vižljasta, svirala je violinu, govorila francuski i nemački. Donosila je miraz od 200.000 forinti godišnje rente. Kad se udala za Đorđa Karađorđevića postala je ozbiljna žena, koja se strasno bavila samo politikom. Živela je sve do Drugog svetskog rata, doživljavajući razne promene i lične nesreće. Prvo joj je umro muž, koga je volela, a zatim kći, koju je obožavala. Ostala su joj dva sina - Aleksije i Božidar.

ZLATAR BOŽIDAR je svesno naučio zlatarski zanat, da bi imao od čega da živi, pa je radio na zlatu i dragom kamenju. U Parizu je bio cenjen i kao umetnički knjigovezac i majstor za luksuzne predmete u koži. Plasirao je i svoje umotvorine za tapete od hartije i svile i tapiseriju.

Posle udaje nastanila se u Parizu, gde je kupila kuću u blizini Bulonjske šume, i u salon primala sve srpske i ruske opozicionare, živo radeći na obaranju Obrenovića, u težnji da svog starijeg sina Aleksija dovede na srpski presto. Međutim, sinovi joj nisu bili ni borbeni ni zatrovani politikom kao ona. Aleksije je bio "monden" koji je potrošio veliki deo majčinog bogatstva. Imao je svoje uspone i padove, svoje "svetle trenutke" i časove teške depresije - kad bi izgubio novac na trkama, za kartaškim stolom ili u društvu žena iz "Mulen ruža". Božidar je bio boem i umetnik. Imao je manire koji su ga kategorisali kao čudaka. Bavio se muzikom, pisao kritike, bavio se raznim umetničkim zanatima...

ALEKSIJE i majka nalazili su se u večitom ratu, a vrhunac tog sukoba izbio je 29. maja 1903, kada su Obrenovići nestali sa istorijske scene, a on dao štampi izjavu da ga ne interesuje srpski presto. Tada mu je kneginja Sara opalila šamar pred gomilom novinara, urlajući: "Zar sam ja rodila ovakvog izroda i slabića"? Smela, gruba i ratoborna, imala je strašan jezik i nije birala reči.

Kada su potrošene poslednje zalihe kapetan-Mišinog bogatstva, Aleksije se oženio jednom bogatom Amerikankom Darjom, koja mu je otplatila sve dugove pod uslovom da usvoji njenu kćer i da joj da svoje ime i titulu. Ovo je samo povećalo razdor između sina i majke, koja nije htela da vidi ni tu snahu - princezu Darju, ni njenu kćer. Ona koja je razgovarala još s knezom Milošem, sretala Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karadžićem, prepirala s "matorim Garašaninom" igrala valcer s knezom Mihailom, znala caricu Evgeniju i Napoleona III, slušala Viktora Igoa, nije mogla da prihvati američku skorojevićku.

Kneginja Darja i Aleksije su bili u Srbiji kada je počeo Prvi svetski rat. Princeza Darja vodila je 1914-15. godine jednu bolnicu, a docnije je objavila knjigu o povlačenju naše vojske kroz Albaniju. Kralj Petar I je sinovcu Aleksiju dao pukovnički čin i Karađorđevu zvezdu trećeg reda, zbog čega je Vladan Đorđević pisao o njemu kao o "jedinom Karađorđeviću III klase".

Aleksije je umro za vreme epidemije španskog gripa 1920. godine u Ženevi.

Pred svoju smrt kneginja Sara je bila žrtva velike prevare. Novac koji je imala izvukao joj je neki naš čovek. Kao izvršilac njenog testamenta, on je kupio za nju grobnicu na Per Lašezu u Parizu, ali ne na njeno, nego na svoje ime. Nekoliko dana posle njene sahrane prodao je tu grobnicu i ovlastio grobljansku upravu da gospođu Saru bace u "opštu raku".

MNOGO zanimljiviji od nesuđenog srpskog kralja Aleksija bio je njegov mlađi brat Božidar Karađorđević, koji je već početkom 20. veka stekao ime u evropskom umetničkom svetu. Kad je porodica zbog kockarskih i drugih dugova starijeg brata došla u materijalnu krizu, Božidar je počeo da živi od svoga pera i svojih ruku, jer je bio darovit slikar i sklon primenjenoj umetnosti. Pored srpskog, govorio je francuski, engleski, nemački, španski, rumunski... razumeo se u politiku, poznavao književnost, istoriju umetnosti i, pošto je bio i muzikalan, svuda je priman raširenih ruku.

Nije lako utvrditi činjenice za biografiju čoveka o kome se govorilo da je je bio "genijalan, ali neorganizovan" i da su pariska opuštenost i slovenska nedoslednost ubili u njemu velikog umetnika. Rastao je u društvu ruskih i rumunskih aristokrata. U majčinom salonu u Parizu, u blizini Bulonjske šume, pojavljivali su se najveći francuski intelektualci na čelu sa Anatolom Fransom. Početkom devedesetih godina, Božidar je živeo u Beču i studirao muziku. Tada se družio s violinistom Lujom Reom i postao nerazdvojan s Bruknerom. Umeo je da se održi u elitnom evropskom i pariskom umetničkom svetu. Bio je saradnik pariskog "Figaroa", radio je na Britanskoj enciklopediji...

Božidar je, inače, pod tuđim imenom, nekoliko puta tajno dolazio u Srbiju za vreme Obrenovića. U Crnoj Gori je bio 1894. kada je obišao i Skadar, pa preko Albanije došao na konju u Prizren i o tome napisao jedan kratak, ali vrlo zanimljiv putopis za "Revi de Pari". Iz Srbije je Božidar doneo u Pariz neke akvarele iz Topole i Šumadije, koji su doživeli sudbinu njegovih akvarela iz Venecije, Alžira, Švedske i Bretanje - brzo su rasprodati. Kao umetnički kritičar, imao je redovnu kolumnu u londonskom "Umetničkom magazinu".

Premda su ga žene obožavale, nije hteo da bogatom ženidbom reši egzistencijalne probleme. U Parizu je često dolazio do samog dna, spavao je po napuštenim građevinama, pod mostovima, po mestima na kojima su se skupljale propale duše i sasvim izgubljene žene. Uživao je da radoznale strance vodi kroz pariska podzemlja, ćorsokake i razbojničke pećine. Njega je znao sav Pariz, a posebno ga je voleo taj "donji svet". Pariske noćne dame su ga iz milja oslovljavale sa "đurđevku moj" i uzimale mu poslednji franak... Nasuprot tome, bogati prijatelji su mu stavljali na raspolaganje svoje vile u Švajcarskoj, svoje jahte na Mediteranu. Na samrti, 1908. u jednom franjevačkom manastiru je rekao: "Ja sam bio iznad klasa, religija, nacija i svih predrasuda rasa i kultura i zato sam se opredeljivao za prijateljstvo po izboru, a ne po bogatstvu i ugledu, a Francusku sam voleo odmah posle Srbije".

Pariz ga je ožalio. U Beogradu, nije bilo ni "dvorske žalosti", ni parastosa, ni nekrologa - ničega.


ISKRZANE PANTALONE

BOŽIDAR Karađorđević je u Srbiju, gde je bio gotovo nepoznat, došao 1904. Nije odseo u dvoru, čak ni za vreme krunisanja svoga strica nije bio u zvaničnoj sviti. Zajedljivi beogradski novinari zabeležili su da ovaj princ ima iskrzane pantalone i nešto izbledeli sivi polucilindar. On u Srbiji, osim braće Svilokosić, nikog nije poznavao. Braću Svilaković je znao iz Pariza - Dobrivoja diplomatu i Mišu inženjera. Miša je bio Pašićev intimus, čovek vanredne inteligencije, socijalističkih ubeđenja.

Umro je u Parizu 1925. godine. Ostao je upamćen kao poslednji dobrotvor Oskara Vajlda, koga je pomagao iz humanih razloga, poštujući njegov književni rad.