SVAKOG dana prođem pored Dunava i izvučem komad drveta ili korena koji reka nosi i čim ga uzmem u ruke, već u njemu vidim priču. Što niko drugi ne vidi, ja vidim.

Ovako govori Miloš Petrić iz Kladova koji već decenijama pravi neobične skulpture od drveta. Kako kaže, oživljava korenje i produžava mu život.

- Ovo su plovka i orao koji je ubija - govori Petrić držeći prelakirani drveni kip. - Kada me pitaju kako odmah prepoznam takve slike, kažem im da imam šesto čulo. Uvek vidim ili lik čoveka, ili lik životinje. Nedavno sam izvukao ovaj ogroman koren i odmah prepoznao morža i belu ajkulu. Gotovo da nisam morao ništa da radim ili dodajem. Priroda je sama isklesala umetničko delo.

Do sada je Miloš napravio više od 1.000 nesvakidašnjih skulptura. Imao je i desetine izložbi, svoja dela prikazivao je na etno-festivalima širom Srbije, ne samo u Kladovu gde pola veka živi sa suprugom Žižom, četvoro dece i unucima. A osim prizora koje mu je Dunav poslao, najčešća inspiracija za duborez i kompozicije od drveta su mu životinje, etno-motivi i žensko telo.

ŽENE I IKONE - U POČETKU je uglavnom pravio žene od drveta - kaže Živanka Petrić, Miloševa supruga. - Bila nam je puna kuća golih ženskih tela u raznim pozama, naravno, od drveta. Došao nam sveštenik Milan pred slavu da sveti vodicu, a gde god pogleda po jedna obnažena dama u duborezu. Tada mu je rekao: "Petriću, zašto ne bi svoj talenat preneo na ikone". I stvarno, počeo je posle toga da radi ikone. Ipak, s vremena na vreme, napravi i pokoju ženu.

- Jedna od dražih mi je ova skulptura koju sam baš ovakvu i pronašao u Dunavu - divlje goveče sa jednim rogom - kaže Petrić. - Istraživao sam, čitao dosta i saznao da se veruje da je na ovim prostorima pre milion godina zaista živelo ovakvo stvorenje.

Na maloj terasi porodične kuće Petrića, koja je i Miloševa radionica, sto - čitav prekriven skulpturama od drveta. Na jednom zidu poređane i ikone u drvetu. Svuda okolo srpski junaci, ptice, kuće, dinosaurusi, životinje, malene planinske kuće sa Tare, gde je Petrić odrastao, đeram, verige, kovačka vatra... Sve od drveta. Uza zid položen koren sa desetine račvi, visok poput manjeg stabla. Svaka na vrhu ima po jednu pticu.

- Trenutno radim na ovoj skulpturi, a osim ptica, tu među granama smestiću sve životinje. Biće nešto nalik Nojevoj barci - priča Miloš. - Ovo pored radio sam pre nekoliko godina i posvetio velikoj srpskoj muci - beloj kugi. Tu su i rode i jaje kao simbol rađanja i telo žene koje je baš najlepše kada se preobrazi u telo majke.

PESNIK VEĆ godinama Miloš ne živi na svojoj rodnoj Tari, ali koliko mu nedostaje i koliko su mu lepa sećanja na nju, najviše se oseća u njegovoj poeziji. Osim što pravi umetnička dela od drveta, Petrić piše i pesme. Još nije objavio knjigu, ali bi mogao da ispuni dvadesetak zbirki.

A svaka priča koju Petrić govori duborezom i igrom korenja i grana koje se same grle i savijaju baš onako kako treba, prepuna je simbolike, detalja koji zajedno šalju poruku i trude se da nešto promene.

- Najveće oduševljenje izazvala je scena Vitlejemske pećine i rođenja Isusovog - kaže naš sagovornik. - Mada, iako su mi nudili priličan novac za nju, nikada je ne bih prodao. Radio sam je mesecima, polako i samo onda kada sam osećao potrebu. Tako radim i ikone. Kada osetim snažan poriv, sednem i radim dok traje.

A otkad zna za sebe, Miloš kaže da pamti i da je radio sa drvetom. Večito sa nožićem u ruci. Rezbari. Pošto je po zanimanju mašinski inženjer, proveo je godine radeći u mnogim evrpskim gradovima i Africi. Ali gde god se našao, pravio je i skulpture od drveta. Na Crnom kontinentu, kaže, opčinilo ga je drvo ljubavi. Nema dana da bar nešto nije napravio, a posle moždanog udara, kada je neko vreme izgubio moć govora, tvrdi da su ga rezbarija i rad sa drvetom vratili normalnom životu.