PORODICA Slobodanke Stefanović sedam decenija je tragala za istinom kako je i zašto streljana, a bila je član SKOJ i partizanski ilegalac sve do hapšenja 1942. Potom je do 1944. bila u Nedićevom zavodu za prinudno prevaspitavanje omladine i u Smederevskoj Palanci. Po oslobađenju Požarevca 1944. uhapšena je od strane Udbe. Požarevački partizani (njih 60) su tada pisali peticiju da se pusti na slobodu i za kratko je i puštena. Presudio joj je Krcun, bivši momak koji je po glavu svoje "drugarice" poslao dvojicu partizana sa Sremskog fronta.

Prema kazivanju Irene Matijević, sestričine Slobodanke Stefanović, godine 1994. na vrata njihovog doma pokucala je Radmila Matić, profesorka iz Beograda. I Matićeva je, baš kao i Slobodanka, Vera Miletić, Davorjanka Paunović Zdenka, bila nekada "crvena devojka Požarevca". I ona je bila u zatvoru u Zabeli kada i Slobodanka. Staroj poznanici iz skojevskih dana, Danici, (tada jedino živoj od familije Stefanović) ona je prenele poruku streljane sestre koju joj je predala pred izvođenje na gubilište decembra 1944. Ona i Slobodanka su delile ćeliju u Požarevcu i jedna drugu su obavezale da u slučaju da im se dogodi smrt jedna drugoj prenesu poruke familiji.

- Radmila je tada rekla mojoj majci kako joj je Slobodanka u stvari ostavila dve usmene poruke - priča Irena Matijević. Jedna je bila za oca Vasilija i glasila je: "Tata, izvini, bio si u pravu što si me odgovarao od komunista". Druga je bila adresirana za Slobodana Penezića Krcuna i imala je četiri reči: "Uvek sam te volela!"

Slobodanka Stefanović

Prilikom ovog susreta u domu Matijevića 1994. Radmila Matić je svedočila da je negde šezdesetih godina prošlog veka uspela da dođe do moćnog šefa srpske Udbe Krcuna i da su se sreli u njegovoj kancelariji. Kako je Danici pričala Radmila, Krcun je, kada je čuo da je ona došla da mu prenese poruku mrtve devojke, naprosto zanemeo. Siv u licu palio je cigaretu za cigaretom slušajući ispoved. Na kraju ga je Radmila pitala: "Zašto ste naredili streljanje?"

- Pogrešno su me informisali - odgovorio je on. Grunule su mu suze i hitro je otvorio vrata svog kabineta da "glasnik" što pre izađe. Kada je Radmila već napustila sobu, viknuo je za njom da ponovo dođe, da mu priča...

A onda se februara 2013. u jednim novinama oglasio naš veliki režiser Puriša Đorđević, koji je javno potvrdio da je film "Jutro" pravio po sudbini mlade skojevke iz Požarevca. Puriša i Slobodanka bili su u istoj Nedićevoj ustanovi za prevaspitavanje omladine 1943. i filmadžija je tu pokupio predložak za svoje ostvarenje.

- Odmah smo stupili u kontakt sa Purišom i on je usmeno potvrdio ono što je pričao u novinama - nastavlja Irena. Pošto sam shvatila da bi režiser mogao da mi bude svedok na procesu rehabilitacije tetke, molila sam ga da nam da overenu izjavu kod advokata kako bismo sa njom mogli da krenemo u postupak. Zaista, on se odazvao, dao je izjavu ali u njoj je potvrdio samo da je znao Slobodanku.

Sestričina Slobodanke Irena Matijević dalje navodi da je bila razočarana onim što joj je Đorđević dostavio, ali je nastavila da traga za tetkinom sudbinom. Ključne dokaze da je skojevka ubijena nevina našla je u arhivama Udbe i u Arhivu grada Beograda. Na spisku Državne komisije Srbije za tajne grobnice Slobodankino ime nalazi se na spisku 1 fascikle 22. U Arhivu grada zapisnik sa njenog isleđivanja u tajnoj policiji Irena je pronašla pod rednim brojem 218.

Tih 29 stranica zapisnika sa isleđivanja Slobodanke Stefanović (u koje su "Novosti" imale uvid) iz ove perspektive izgledaju dečije naivno. Slobodanka je "priznala" da je bila u čitalačkom skojevskom krugu koji je proučavao "izdanja Nolita". Priznala je da je u Beogradu sretala Rifata Burdževića, braću Baruh, Dražu i Momu Markovića, Marijanu Gregoran, Vladimira Dedijera... i da je krčmila knjige po njihovoj zapovedi... Učestvovala je u demonstracijama 27. marta, a u aprilu pošto ju je otac "za uši" vratio u Požarevac, radila je sa Verom Miletić (majkom Mire Marković) na osvešćivanju seoskih žena o klasnoj borbi.

Moma Marković (otac Mire Marković) bio joj je nadređen i neposredno pred hapšenje upozorio ju je da je organizacija provaljena i da obavesti svoje "javke". Slobodanka je uhapšena posle ove provale i priznala je policiji sa kim se susretala. U njenom priznavanju nema ni slova o Slobodanu Peneziću Krcunu, u komunističkoj hijerarhiji najviše rangiranom funkcioneru koga je poznavala.

- Moja tetka je streljana jer su drugovi posumnjali da je "puštena" na slobodu 1944. po nalogu srpske tajne policije - završava Irena Matijević. U stvari, deda Vasilije je izvukao iz ustanove u Smederevskoj Palanci na svoju reč jer je poznavao upravnika Popovića.

U junu i julu ove godine bila su zakazana dva ročišta za rehabilitaciju Slobodanke Stefanović, ali se predstavnici države nisu pojavili. Kako su u sudu objasnili Ireni Matijević, "to je dobar znak", koji govori da država nije zainteresovana da i dalje Slobodanku vodi kao državnog neprijatelja. Rekli su joj da će ova žena biti rehabilitovana na prvom narednom pretresu u decembru.

BORIVOJE OSTAO KRALjEV

ISTINU o sudbini ujaka, kraljevog pilota Borivoja Stefanovića, Irena Matijević saznala je iz knjige "Nebeska odiseja" vazduhoplovnog istoričara Aleksandra Kola. On je, tragajući za sudbinom posade jugoslovenskog "liberatora 21", koji je bombardovao Augzburg decembra 1943, a nije se vratio u bazu, pronašao da je Borivoje sa drugim članovima posade pao iznad Dolomita pogođen prethodno flakom sa zemlje. Borivoje je stradao na svoju slavu Svetog Nikolu i posle rata odlikovan je američkim ordenom. Nažalost, jugoslovenski "liberator" je srušen na teško pristupačnom terenu Alpa na lokaciji gde su pala još tri ovakva bombardera američke 15 vazduhoplovne armije. Prema izvorima Aleksandra Kola, profesor Đorđo Pjetrobon iz Treviza (takođe zaljubljenik u vazduhoplovstvo) potvrdio je da je našao ostatke Jugoslovena u planini. Porodica sada nema načina da ode tamo.

PURIŠA O KRCUNU

U SVOJOJ izjavi o okolnostima smrti Slobodanke Stefanović iz 2014. Puriša Đorđević je ovako objasnio događaj koji je bio jedan od motiva njegovog filma "Jutro":

"O Slobodanki Stefanović sam čuo od drugova koji su sa mnom bili u logoru. Naime, da je bila ljubavnica ili drugarica Slobodana Penezića uoči rata. Pošto Slobodanka nije pobegla iz logora ili nije streljana samim tim, za načela komunističke partije takav stav smatran je izdajom. Najviši ili bolje reći visoki rukovodioci kompartije odlikovali su se tim što su morali da se stalno dokazuju. Verovatno je taj dokaz dao i Penezić, pošto je kao ministar policije mogao da odluči o životu i smrti".