VLADO Radišević još čuva onaj traktor kojim je gonjen sa Banije, početkom avgusta, pre dve decenije. Volan mašine danas pokušava da okrene njegov četvorogodišnji unuk Ivan. Deda će mu, kad sazri, ispričati priču o putu stradanja i nade. O vremenu koje ne bi smelo da padne u zaborav, kako se ne bi ponovilo.

Vladin brat, Dušan, govori snaji Jovani da pripazi na malenog Vuka, njegovo najmlađe unuče. Dali su mu, kaže, ime snage. Da se bori, brani i vrati tamo odakle su ih silom oterali.

Rača Kragujevačka, selo Vučić, mesto lepe ljudske priče. I užasnog sećanja. Luka spasa i nade za šest banijskih i ličkih domaćina, koji su ovde, u Šumadiji, bacili svoja sidra posle izgona iz Hrvatske, u leto 1995. godine. Ovde su stasala njihova deca. Stasala sa sećanjem na "Oluju". Ovde im se rađaju unuci. Ovde su zaljuljane njihove malene kolevke. Ali, prognani domaćini ne zaboravljaju ni svoju, sve dalju i nedostupniju u bivšem zavičaju.

Svilokosi, Radiševići, Vojinovići, Plavljanići, dočekuju nas sa osmehom.

- Dvanaestoro nam se unučadi posle "Oluje" ovde rodilo - govori Mira Svilokos. - Njih dvanaestoro, kao dvanaest jabuka nebeskih. Prinovili nas, pridigli. Duše nam izlečili i srca umirili. Vi možda ne razumete, ali, sve strašno što je preživljeno potisnula je lepota naših unuka. I da me pitate šta bih dala u zamenu za njihov zagrljaj... Ništa! Nema tog blaga.

* Danica i Jovana Radišević sa malenim Ivanom

Mota se oko nas maleni Ivan Radišević. Taman sišao sa traktora, pa se ponovo pentra, ponovo okreće volan... pa trči do bazena, posle traži mamu Jasnu. Krije se u njenom naručju, pa u krilu bake Danice.

- Moj Šumadinac - kaže Danica Radišević.

Ispod i iznad su kuće u nizu. Šest kuća nekadašnjih ličkih i banijskih domaćina. Iste fasade. Iste terase. Prozori puni cveća. Na svakoj kapiji vinova loza. Izdanci se protežu preko ograde. Sve je pod konac. Vidi se, ovde je radan svet.

- I tamo smo imali vinovu lozu - govori Mira Svilokos.

U dvorištima ljuljaške. Iza su tremovi i plastenici. Malo dalje, živina. Odavde, zore bude petlovi. Odavde, barem po jedno iz kuće odlazi na posao. Poneko u obližnju "Juru", poneko u nadnicu, trgovinu. A, uvek je poneko i kod kuće.

- Vuk spava, a kad se probudi ja ću na posao u trgovinu - govori Jovana Radišević.

Gde su Vojinovići, pitamo.

- Baka je odvela decu u Kragujevac, da vide grad, a obići će i poslastičarnice, kao i uvek - stiže odgovor.

Ovde, u Vučiću, opština Rača Kragujevačka, na adresi prognaničkih porodica - nema suza. Ne, barem, da se vide. A ovi dani ih pokrenu kad potekne sećanje na progon. Dve decenije je od "Oluje", a čini se kao da se juče dogodio taj užasni zločin. Kada su srpski prostori u Hrvatskoj etnički, potpuno očišćeni od Srba. Ko da izbriše sećanje na progon? Na zavičaj? Na put koji je za njima goreo. Na mrtve koji su usput sahranjivani. Na decu, koja su u vrućici, dozivali majku.

Slike se vraćaju u snu. Oluja još duva. Posle tog sna, kažu nam, ostaju mokri jastuci i prebiranje šta je sve, tamo, na Baniji i u Lici ostalo. A, više ničeg nema.

- Deca nam pamte, ali o tome ne pričaju - kaže Mira Svilokos, baka troje unuka. - Znam, kad nam se ovih dana sudare pogledi, a uspomene nadimaju prsa do pucanja, mi okrenemo neku drugu temu. O suši. O kiši. O svakodnevici. Kažem: živa je glava, najpreča. A, iznad svega su ova naša unučad. Oni nemaju pravo na tugu. Jednom će saznati zašto smo ovde. I kako smo dovde stigli.

Prepliću se vremena i uspomene. Jedno, koje ne mogu, a zbog unuka žele da zaborave... ono, kad su poljubili prag, svaku svoju šljivu. Stegli čitav život u zavežljaj, a mislili da će se vratiti. Pa, sećanje kad su se sedam godina prebijali po izbegličkim centrima. I, vreme sad, u kome leče uspomene u lepim dečijim licima.

Kakvih tu sve imena nema. Unuci sa zavičajnim i šumadijskim imenima. Jer, ovde su sudbine vezali devojke i mladići iz Krajine i Šumadije. Između je kazivanje o tome kako su ove porodice, istih prognaničkih sudbina, baš ovde našle svoju mirnu luku.

Pričaju nam da su, posle sedam godina "staža" u kolektivniim centrima i, te, poslednje kolektivne adrese, imali sreću da do njih dođe Miloje Živanović iz Vučića, tada poverenik za izbeglice u opštini Rača. Poklonio im je pola hektara dedovine. Pola hektara dedovine - za ljude koji su stizali u tišini i muci. Želeo je da lički i banijski domaćini na zemlji njegovih predaka ubokore klice zavičaja.

- Ne znam kako nas je odabrao, ali je greh da tu ljudsku dobrotu ne spomenemo - govore Radiševići. - Svakoj porodici Miloje je darovao po sedam i po ari za plac. U pomoć se uključila i država, pa Komesarijat za izbeglice i jedna švajcarska donacija. Bio je dogovor da nam grade po sistemu ključ u ruke. Ali, Milojev pokojni otac, tada je bio još živ, Radomir, kazao je: "A, to ne može! Ako čovek sam svoj dom ne gradi, on će da bude večiti dođoš. Dok ne obriše znoj sa čela, ne ubode prvi ašov, ne prizove komšiluk na mobu, ne ispeče prase na temelju - ne može da bude domaćin, ovdašnji". Tako smo zajedno gradili naše kuće. Prvi kvadrati i krov brzo su bili završeni. Ostalo smo, polako, sami dograđivali. Borili se i borimo se. Ne može se sedeti skrštenih ruku i čekati samo na tuđu pomoć. Za domaćine kakvi smo mi bili, milostinja je najteža.

Govore, potom, da im je Miloje Živanović čak i kumovao deci na krštenju. Sećaju se kako su se okupila deca, odabrala svoje kumove, svoje drugove i poznanike iz zbega. Ali, ispostavilo se da ni kumovi nisu kršteni. Ko će da bude kum? Miloje se sam javio: "Ja ću".

* Kolone prognanih Srba, avgusta 1995.

U crkvi, u Rači Kragujevačkoj, bilo je to jedno lepo, brojno krštenje koje je obavio tadašnji episkop šumadijski, Sava. Posle krštenja, zatekli su Miloja iza crkve. Plakao je.

- Za nas su to bili dirljivi trenuci - govore Radiševići. - Uzdiglo nas. Vratilo veru u ljude. A mi, možemo barem toliko da se odužimo da to pamtimo, da o tome govorimo i da smo zahvalni. Zato svaki pedalj darovane zemlje negujemo, kao da smo tu rođeni. I zato, ne čudite se zašto je sve u cveću. A dinar više ili manje... manje je važno.


POVRATAK SAMO U SNU

PORODICE koje je "Oluja" pre dve decenije oduvala sa njihovih vekovnih ognjišta, do Rače Kragujevačke - i kada bi želele, ne bi imale gde da se vrate. Sve njihovo na Baniji i u Lici je opljačkano i porušeno. Novi zavičaj je sada novo ognjište njihovoj deci i unucima.

- Gotovo je, povratka nema - kažu nam. - Sanjamo, ponekad, da se vraćamo. Ali, san kratko traje.


MOST NADE I SPAJANjA

VOLELI bi Radiševići, Svilokosi, Vojinovići i Plavljanići da budu u Sremskoj Rači, 4. avgusta uveče, kada Srbija i Republika Srpska budu obeležavale dve decenije od progona Srba iz Hrvatske i Bosne. Ali, će svakako obeležavanje pratiti u prenosu, u svom novom zavičaju.

- Lepo je što je most na Sremskoj Rači, preko koga je prešlo više desetina prognanih ljudi u jednom danu - kažu nam u Rači Kragujevačkoj. - Taj most je iza nas bio mesto nade i spajanja.

glosa