RUDNIK, centralna srpska planina, "krov Šumadije" je svetski fenomen, smatraju arheolozi. Oni su našli dokaze da ljudi u kontinuitetu već 6.500 godina neumorno svrdlaju i lome stene rudničkih visova i jaruga u potrazi za srebrom, olovom, bakrom i kvalitetnim kamenom.

- Iskopavanja na lokalitetu Prljuša potvrdila su da je ruda bakra ovde eksploatisana u doba eneolita, pre 4 do 4,5 hiljada godina - kaže dr Dragana Antonović iz Arheološkog instituta. - To Prljušu svrstava među najstarije rudnike sveta, ali nije konačan rezultat. Naime, dosadašnji nalazi potiču iz najmlađih okana na vrhu lokaliteta. Sigurni smo da se ovde rudarili vinčanci u isto vreme kad i u Rudnoj glavi, do sada najstarijem poznatom rudniku bakra, a možda i ranije.

Sagovornica "Novosti" objašnjava da su praistorijski rudari kopali od dna prema vrhu brda, zapunjavajući stara okna jalovinom. Razlika u visini okana na Prljuši znači da su rudari u podnožju Prljuše kopali vekovima pre naslednika koji su ostavili tragove na vrhu.

- Već u praistoriji Rudnik je i, kako bi danas rekli, izvozni centar bakra - otkriva dr Dragana Antonović. - U eneolitskoj nekropoli u Dolnoslavu u Bugarskoj pronađeni su predmeti proizvedeni od rude s Rudnika! Ali ni to nije početak uvozno-izvozne rudničke priče. Ljudi iz Starčevačke kulture su 7,5 hiljada godina pre nove ere dolazili na Prljušu po gorski kristal.

Nažalost, kako stvari stoje, arheolozi već sada mogu da se bave i mnogobrojnim napuštenim seoskim kućama na Rudniku. Pustoš se vidi već od skretanja s Ibarske magistrale na srednjovekovni "put srebra" kojim je rudnički dragoceni metal, poznat po izuzetnoj čistoći izvožen širom Evrope.

On prolazi kroz selo Zagrađe, na prostoru nekadašnjeg velikog podgrađa-trgovišta pod Ostrvicom, najtvrđem severnom srpskom uporištu od Nemanje do pada despotovine.

Srpski vladari vekovima su zidali i održavali silni grad, centar ostrvičke vlasti, čije su zidine opasivale strmi vulkanski breg. Stražari s kule poslednje odbrane na rascepljenom vrhu Ostrvice osmatrali su celu Šumadiju čuvajući dragocenu planinu. Odatle je verovatno i car Dušan 1354. gledao ugarsku vojsku pre nego što ju je slomio pod Rudnikom. S Ostrvice su despoti Stefan Visoki i Đurađ Branković zaustavljali Turke i Ugare. Bojevi oko Ostrvice i bogatstva Rudnika nisu vođeni samo sa stranim zavojevačima. Za njih su se tukla braća i kraljevi Dragutin i Milutin, njihovi sinovi Stefan Dečanski i Vladislav Drugi, knez Lazar i Nikola Altomanović, despot Stefan i Nikola Zojić.

U vreme despota Đurđa Brankovića, Rudnik ostaje jedini izvor privredne moći Srbije. Čim su 1458. Osmanlije osvojile Ostrvicu sledeće godine palo je i Smederevo. Od tada Ostrvičke vlasti nema nad Zagrađem, a moćni grad je opusteo.

Podgrađe u selu Zagrađe na stotinak metara od Ibarske magistrale je tada opstalo, a u pustoš se pretvara danas. O njegovoj nekadašnjoj mnogoljudnosti svedoči samo spomenik u centru sela zarastao u travu, na kome su imena stotina Zagrađana izginulih u svetskim ratovima. Kraj njega prolazi put ka Ostrvici kroz seoski atar pored pustih kuća i otežalih voćnjaka koje više nema ko da bere. Kad se završi asfalt, počinje šumska staza iz koje vire stare kamene ploče.

NEMANjA U PUSTOM SELU Prema popisu iz 2011. u selu Zagrađu, na prostoru srednjovekovnog trgovačkog naselja tik uz današnju Ibarsku magistralu, ostalo je samo 385 ljudi koji u proseku imaju više od 47 godina. Ali, na pustom putu kroz selo sreli smo potpuno netipičnog Zagrađanina, Nemanju, otresitog dečaka od 9 godina. Ispričao nam je da je završio drugi razred i požalio se da nema s kim da se igra, jer je njegov jedini drug iz odeljenja negde otišao. Ispratio nas je putem kraj crkvene porte sa zaključanim hramom do škole u kojoj uči odeljenje od dva đaka.

- Reč je o ostatku starog velikog severnog karavanskog puta koji je bio na trasi današnje saobraćajnice kroz Zagrađe i pored Ostrvice je vodio u veliku varoš Rudnik - kaže arheolog dr Dejan Radičević sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. - Bio je to značajan grad s velikim i bogatim kućama, trgovinama i crkvama, pravoslavnim za Srbe i katoličkim za Dubrovčane koji su ovde imali i konzulat. Na Rudniku su živeli i trgovali Srbi, Sasi, Dubrovčani, Kotorani, Barani, Ugari. Pronašli smo fajans iz Španije i plombe s pošiljki tkanina iz Češke, što govori o bogatstvu grada i razmerama trgovine.

Po rečima arheologa, cela planina je bila živo područje, na kome nisu cvetali samo rudarstvo i trgovina već i kultura.

- To nam otkrivaju iskopavanja koja smo započeli pre samo par godina - kaže dr Radičecić. - Nažalost, arheologija je veoma kasno stigla na Rudnik, iako je reč o pravom fenomenu ljudske civilizacije, mestu gde život i rudarstvo u kontinuitetu traju od najranije praistorije do danas.

Kašnjenje je utoliko paradoksalnije, ako se zna da je srpska arheologija rođena u julu 1865. pre tačno 150 godina, kad je prva arheološka istraživanja u Srbiji obavio dr Janko Šafarik, upravnik, odnosno "čuvar Narodnog muzeja". Istoričari objašnjavaju guranje Rudnika u zapećak političkim razlozima. Za Karađorđeviće je planina sa koje je počelo oslobođenje Srbije bila simbol Obrenovića, a za jugoslovenske komuniste simbol srpskog nacionalizma i hegemonizma.

IMPERATORSKA RIZNICA

U julu 1865. Rudničani su pronašli neobičnu kamenu ploču s lepo uklesanim slovima i o tome izvestili Beograd.

- Tadašnje Ministarstvo prosvete i vera naložilo je dr Janku Šafariku da ode i proveri o čemu je reč - kaže dr Dejan Radičević. - Kad se čulo da je reč o ktitorskom natpisu imperatora Septimija Severa koji je u Rudniku naložio izgradnju hrama Majke zemlje, zaštitnice rudara, na lice mesta došao je i Knez Mihailo.

Kakav je odnos potonjih vlasti bio prema rudničkoj baštini govori podatak da je Šafarikov izveštaj o ploči i iskopavanjima koja je preduzeo objavljen tek posle Drugog svetskog rata.

DESPOT I TRAGAČI ZA BLAGOM

Despot Đurađ Branković i despotica Irina, "prokleta Jerina" sahranjeni su na Rudniku, a stara predanja o njihovim skrivnicama još uvek pale maštu tragača za blagom. Srećom ona su zabeležena na vreme, dok rudnička sela nisu opustela.

- Odoše Rudničani neki u grad, a više na groblje - reče nam Dragomir Mihailović, čija je kuća u podnožju Ostrvice. - Imao sam kafanu, ali mušterija nema. Poslednji živi nemaju para, mogu samo na crtu da piju. Zato sam ih pozvao, popili smo što se imalo i zatvorili smo radnju. Nemam gde da odem, mogu samo da čekam red za onaj svet.