PROŠLE i ove godine, na svetsku pozornicu interesovanja vratio se Sarajevski atentat i njegova ključna ličnost Gavrilo Princip. Već sad možemo da tvrdimo da je o ovom događaju bilo više napisa u medijima, specijalnim publikacijama i knjigama, iz svih oblasti, od nauke do umetnosti, nego u proteklih 100 godina. Mnogi hroničari su pohrlili u biblioteke i arhive očekujući tomove požutelih knjiga o ubistvu prestolonaslednika Ferdinanda i njegove Sofije, o Gavrilu Principu i njegovim drugovima iz Mlade Bosne. Većinu je dočekalo razočaranje. Tek pokoja knjiga o Mladoj Bosni, studija Vladimira Dedijera "Sarajevo 1914." i zapisi jednog čudesnog Engleza, Artura Evansa, koji je u 19. veku obilazio Bosnu. Posebnu pažnju privlači profesor Božidar Tomić, koji je detaljno proučio istorijsku građu vezanu za poreklo porodice Princip i publikovao zanimljive dokumente koji objektivno osvetljavaju životni put porodice i najpoznatijeg člana - Gavrila. Kod njega će, inače, Gavro zanoćiti u Tuzli, kada je uoči Vidovdana, išao iz Beograda za Sarajevo.

ODAKLE su Principi, ko su zapravo Gavrilovi preci, i kako su stigli u Grahovo polje? U vremenu o kome govorimo zadruga je bila osnov patrijarhalnog društva, ona je u isti mah bila i ekonomska i društvena institucija. Sve je bilo zajedničko. Odnosi su regulisani na osnovu patrijarhalnih običaja koji su podrazumevali jednak tretman svih članova zajednice. Odluke su se donosile posle dogovora svih članova zadruge. Muški članovi su bili potpuno ravnopravni i "demokratski" su birali starešinu koji je nadgledao kako se vrši podela rada. Kontrola imovine bila je kolektivna. Niz pravila ponašanja obavezivao je sve njene članove na uzajamnu solidarnost. Principi su vekovima živeli u zadruzi. Ona se održala sve do detinjstva Gavrila Principa. Njegov deda je živeo u istoj kući sa sinovima, njihovim ženama i decom, kao i s neudatim kćerima. Zadruga Principa u Grahovu polju nalazila se nekoliko kilometara od tromeđe Otomanskog carstva, Habzburške monarhije i Mletačke republike.

PRINCIPI su vodili poreklo iz bratstva Jovićevića, u Grahovo polje došli su početkom osamnaestog veka, iz Grahova u Crnoj Gori. Prvo stanište im je bilo sa druge strane planine Dinare u Dalmaciji, u selu Polači. Odatle kreću ka Grahovu polju. Nastanili su se u Obljaju, koje je tad pretežno katoličko selo. Oblast Grahova bila je organizovana kao kapetanija i predstavljala je neku vrstu vojne granice pod upravom

bega Sijerčića. Komandanti su bili lokalni bosanski feudalni gospodari, a vojnici muslimani, pod imenom martolozi. U pomoćnu službu primani su i pojedini hrišćani. Gavrilovi preci, tada još Jovićevići postaju, graničari stražari. Njihovo selo Obljaj, je udaljeno samo nekoliko kilometara od Grahova. Tu je bila stacionirana četa vojnika iz obližnje kapetanije, kao i stanica za karavane koji su prenosili robu. Principi, odnosno Jovićevići, morali su ne samo da brane granicu od napada sa austrijske i mletačke teritorije nego i da je štite od upada razbojnika i krijumčara. Pošto su odlično poznavali taj predeo, bili su majstori da predvide mesta prolaza pljačkaških grupa sa druge strane granice i tu su postavljali zasede i čekali. Zato su Jovićevići iz crnogorskog Grahova, koji će stići u Bosansko Grahovo, dobiti nadimak "Čeka". Najpre je to bio samo nadimak, a docnije će postati porodično prezime.

JOVIĆEVIĆI, sad već Čeka, zadržaće ovo prezime sve do druge polovine 19. veka, kada ga menjaju u Princip. Jedan od starešina njihove porodice, odnosno zadruge, zvao se Todor. Bio je visok, snažan, naprasit čovek, uvek naoružan. Domaći begovi su ga visoko cenili jer je bio sposoban stražar. Kad je na granici vladao mir, bavio se pomalo trgovinom. Odlazio je preko granice u Dalmaciju i otud donosio dalmatinsko crno vino. Božidar Tomić je zabeležio da su sećanja na njega dugo bila živa u Grahovu polju:

- U bogatoj nošnji svoga kraja, sa srebrnim grudnjakom, kapom sa paunovim perjem, kratkom puškom i velikim nožem, uvek je jahao na belom konju. Kad je pio, on bi pobesneo i ko god bi sa njim došao u sukob, sećao bi ga se do sudnjeg dana. Kruži priča da je jednom na svojoj slavi, Svetom Jovanu, bio pijan i da je na svom belom pastuvu projahao kroz katoličko selo zabadajući dug i oštar nož u slamne krovove niskih koliba - zapisivao je Tomić. - Ugrabio je najlepšu devojku iz ovog katoličkog sela i držao je neko vreme u svojoj kući... Zbog njegovog divovskog stasa, upadljive nošnje i straha koji je kod svakog izazivao Mlečani su Todora smatrali za "poglavara plemena" i dali mu italijanski nadimak Princip (od latinskog principal). S vremenom, svi članovi njegove porodice staro prezime Čeka promeniće u Princip.

Kada je Gavrilo Princip u januaru 1914. pošao za Beograd, nabavio je pasoš na ime Čeka.

MUŠKI članovi porodice Princip su listom bili u ustanku 1875-1878. godine. Na čelo ustanka u ovom kraju stao je njihov komšija, sveštenik iz Grahova polja, Ilija Bilbija, koji je u skladu sa običajima svojih predaka, "kad su nastala teška vremena za narod, ostavio krst i mantiju i uzeo pušku u ruke". Bilbiji se priključio i Gavrilov deda Jovo i za sve vreme ustanka nalazio se u glavnom ustaničkom štabu u Crnim Potocima. Hrabrost i umešnost Ilije Bilbije i Jove Principa impresionirali su uglednog engleskog putopisca Artura Evansa, koji je jedno vreme boravio u Crnim Potocima i svoje utiske o ustanicima objavio u "Mančester gardijanu". Jovin sin Ilija, a Gavrilov stric, učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kneževića Petra Karađorđevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac Gavrila Principa, Petar - Pepo učestvovao je u Crnopotočkoj buni.

DOLE AUSTRIJA

Život u Beogradu za mladića iz Bosne bio je težak. Znao je Gavrilo da kaže da je više bio gladan nego sit. Da bi zaradio neku paru, obavljao je teške fizičke poslove. Bio je i pomoćni radnik na kaldrmisanju Karađorđeve ulice. Mada praznog stomaka, bio je zadovoljan, jer se osećao kao slobodan čovek i po sopstvenom priznanju "prvi put u životu, bez straha od žandara mogao je da viče 'dole Austrija'".

ČASNI PROTA ILIJA BILBIJA

Posle atentata, kada je počelo suđenje, austrijske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi Gavrilovu krštenicu i upiše drugi datum. On je to odbio i bio je pogubljen. Inače, Gavrila je od smrtne kazne spaslo jedno slovo u krštenici, odnosno u matičnim knjigama. Naime, prota Ilija Bilbija napravio je slovnu grešku: u crkvenoj krštenici upisao je netačan datum Gavrilovog rođenja - 13. juna 1894.(umesto "l" stavio je "n"), a u matičnoj knjizi ispravan datum 13. jul. Ovo je bio predmet rasprave između tužioca i branioca. Tužilac je tražio da se kao datum Principovog rođenja prihvati 13. jun, kako stoji u krštenici, što bi značilo da je Princip u trenutku atentata (28. jun) imao 20 godina i 15 dana, odnosno bio punoletan i automatski bi mu sledila smrtna kazna. Sudsko veće nije prihvatilo obrazloženje tužioca, nego je kao datum rođenja prihvatilo podatak iz zvaničnih matičnih knjiga. To je Principa spaslo najteže kazne.

ROĐEN NA DAN SVETOG GAVRILA

Za razliku od deda Jove, kojeg je krasio borbeni duh ljudi ispod Dinare, Gavrilov otac Petar - Pepo bio je sitan i neupadljiv čovek, smirena ponašanja, jako religiozan, "koji nije pio ni vino ni rakiju", kako su zabeležili hroničari ovoga kraja. Sušta suprotnost Petru - Pepi bila je i Gavrilova majka Marija - Nana, koja je poticala iz ugledne porodice Mičić iz susednog sela Malog Obljaja, žena krupna i energična, spremna da se uhvati ukoštac i sa najvećim teškoćama u životu. Pišući o Gavrilovim roditeljima, profesor Tomić kaže:

- Petar i Marija imali su devetoro dece, ali u teškim prilikama u kojima su živeli, bez medicinske nege i osnovnih higijenskih uslova, u životu su im ostala samo tri sina - Jovo, Gavrilo i Niko. Gavrilo se rodio 13. jula 1894. godine, a ime mu je na krštenju dao prota Bilbija, jer je rođen na dan Svetog Gavrila - pisao je Tomić.