ONA ne ide u školu, ne igra se sa drugaricama, ne trči, ne vozi bicikl. Sama čak i ne jede. Ne govori. Tek pokoju nerazgovetnu reč. Mama joj menja pelene iako ima 13 godina. Srećna je kad nema temperaturu, kad nema epileptični napad. Tad prigrli teletabisa, svoju omiljenu igračku od koje se ne odvaja ni u bolnici. Tamo je kao kod kuće, jer za drugi život sem sumornog, bolesničkog, ne zna.

Andrijana Petrović (13), devojčica borac iz sela Plana kod Paraćina, od svoje treće godine leči se od zastrašujuće bolesti - karcinoma mozga. Preživela je nekoliko operacija i tumor više ne može da se operiše jer se proširio na moždano stablo. Mesecima je bila na hemoterapiji koja je umalo nije koštala života jer je na kraju dobila sepsu. Prošle godine jedva je preživela. Od tada, sem osnovnih lekova koji suzbijaju simptome, nikakvu terapiju više ne dobija.

Njen život sada je u božjim rukama. I u rukama njene napaćene majke Ivane, koja sa Andrijane ne skida pogled 24 sata dnevno. Jer, jedini mogući lek za Andrijanu sada je ljubav. A nje, iskonske, majčinske, ima neizmerno.

OTAC OTIŠAO Majka ivana je jedva teška koliko i njena Andrijana. Devojčicin otac ih je ostavio, za njih nikad nije pitao. Pokušava da ostvari neka prava preko suda, ali to teško ide. Ima samo 32 godine i sav teret ovog sveta na ramenima. Andrijana je sav njen život. Za drugi ne zna niti o njemu razmišlja.

- Tumor u moždanom stablu moje devojčice veliki je sada kao mandarina - govori tihim glasom Ivana. - Miruje, ali pritiska centar za regulaciju temperature. Otvorim zato četvore oči i bdim. Letos se smrzavala iako su bile velike vrućine! Kad joj temepratura padne na 35 stepeni, pokrijem je ćebadima, napojim čajevima, ubacim u krevet flaše sa vrelom vodom. A onda joj temperatura poraste na 38, pa moramo da je snižavamo. I tako, ukrug... Ali, neka moja Andrijana živi. Čak i ovako, sa tumorom, samo neka živi.

Negde pred kraj decembra iz slavina u njihovoj kući potekla je voda! Prvi put u Andrijaninom životu. I u Ivaninom. Vodovodna mreža iz kontrolisanog vodovoda prošla je kroz selo, a priključak je među prvima dobila ova zlosrećna porodica.

VEŠ-MAŠINA Dve žice u dvorištu prepune veša koji se suši na januarskom suncu Andrijanina majka oprala je ručno. Na naše pitanje kako pere - iznenađeno je odgovorila: - Pa kako, u kupatilu! Srećna je što ima vodu u kući, a na mašinu za pranje nije ni pomislila.

- Do neba hvala Centru za socijalni rad koji nam je omogućio da besplatno dobijemo priključak - sa velikom zahvalnošću objašnjava Ivana. - Hvala i Vodovodu i njihovim radnicima koji su završili sav posao. Nemam reči da objasnim kolika je to olakšica. Voda nam je preko potrebna, a iz našeg bunara nije ni bila za piće. Andrijanu sad kupam u kupatilu. Ni njega do pre dve godine nismo imali. Kuću nam je renoviralo udruženje građana “Pokret dostojanstvenih”. Pokrenuli su humanitarnu akciju pomoći i prikupili sredstva.

Dobrih ljudi na sreću ima pa je ovaj dom, u kome je nedostajalo svega osim ljubavi, opremljen i osnovnim nameštajem. Andrijana sad ima svoju sobicu i kupatilo. Majka, nažalost, ne može da radi jer brine o njoj 24 sata, baka i deka - već su u godinama i bez posla, a ujak - dva puta operisan.

Cela porodica živi od 26.000 dinara mesečno, koliko iznosi uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć koji Andrijana ostvaruje. Do tog novca njena majka je došla tek pre oko godinu dana - uz pomoć medija. Pre toga, Republički fond PIO odbio je majčin zahtev jer je komisija procenila da devojčica obolela od maligne bolesti ima telesno oštećenje od samo 30 odsto!