NIGDE putokaza za Nerodimlje. Jesu li ovovremeni kosovski albanski "carevi" i nekadašnje sedište Župe i prestonice Nemanjića preimenovali? Nerodimlje, u neko drugo ime, u kome se, u svom carskom dvoru, upokojio poslednji veliki Nemanjić - car Uroš.

Ni njegov, nekadašnji Uroševac, danas nije - Uroševac. Danas je Ferizaj! A, tek, ko da nađe Nerodimlje, nekadašnje Porodimlje, kada se ovde, uglavnom, na svaku srpsku reč okreću leđa.

Jedan ovdašnji domaćin, Albanac, sa uspomenama na ne tako davno vreme "kada država Srbija nije pitala ko si, već pomogla svakom svom građaninu", ipak se ohrabrio da nam pokaže put bez putokaza. Doveo nas je, čak, do nekadašnje stare škole u podnožju, ispred koje su deca skupljala orahe, sa oraha srpskih domaćina kojih ovde odavno nema.

- Nema ih od devedeset devete - kazao nam je.

Pogled uprt u zemlju. Ruka u ruci. Jedna drugu stišće, kao da jedna drugu umiva.

Uputio nas je u brdo. U šumu. U šikaru u kojoj se, ni u po bela dana ne vidi dan. Namera nam je da tragamo za korenima bora cara Uroša. Onim, koji je, kako je istorija zabeležila, svojom rukom zasadio. Da tragamo za ostacima svetinja i njegovih zadužbina.

- Crkva? Gore je, usput? Bor? Stari bor je spaljen devedeset devete. Ali, ima novih izdanaka iz njegovog korena. Videćete, gore - govori stari Albanac.

- Ko je spalio bor?

- Ko? Nesreće. Ove naše nesreće...

- Možete li vi s nama? - pitali smo.


ISTORIJA JE SVEDOK NERODIMLjE je u istoriji srpskog naroda višestruko značajno. Ovde, na petom kilometru od Uroševca, kralj Milutin je, kako istorija svedoči, napisao i doneo Gračaničku povelju 1321. godine. Ovde je 1330. godine napisana i Dečanska hrisovulja. Na brdu iznad sela u drugoj polovini 13. veka, sagrađen je i veliki i dobro utvrđeni grad u kome je stolovao kralj Milutin koji je tu, u Nerodimlju i umro 1321. godine. U ovom za Srbe znamenitom mestu koje je, posle više vekova ostalo bez srpskog naroda, boravio je i kralj Stefan Dečanski. U Nerodimlju je 1371. umro car Uroš, poslednji veliki Nemanjić.

Mučnina i tišina koja je stigla umesto odgovora, bile su gotovo opipljive.

- Vi poštujete svoju istoriju... Ovo je novo vreme... Vi se ponosite njome, ali za nju ništa ne činite - ostale su reči iza, koje su gorele i bolele. Ognjena polja bola!

Ispred nema staze... Idemo uzbrdo, pa, levo... desno... vreme curi i, u nekom satu... evo kamenih zidina. Gotovo uronuli u zemlju. A iznad zemlje, kao da se pred našim očima osipaju i nestaju.

Na nekoliko desetina metara, niz padinu, niz koju se nehotice spuštamo... spuštamo... evo ostataka svetinje na koju se oslanjaju borovi. Ili se ona oslanja na njih. Na izdanke nekadašnjeg, starog bora, zasađenog rukom Dušanovom.

Izdanak do izdanka. Ali, zarasle staze odgonetaju da se ovde retko dolazi po grančicu za porodičnu sreću i dugovečno trajanje. Dar najrođenijima, dragima, kumovima. I, svima koji nekom nešto znače u životu. U uspomenama i sećanjima.

Krov poslednje svetinje u nekadašnjoj Srbiji Nemanjića, manastir i crkva Svetih Arhanđela koja se i pred našim očima u šikari sakriva u po bela dana, odavno je provaljen. Kao i zidovi. Nagorele hrastove grede, užlebljene u same ostatke zidova, svedoče o pogromu u letu 1999. godine, kada je Nerodimlje ostalo bez Srba. Bez ijedne srpske glave. Sve je srpsko ovde uništeno. Narod prognan. Njegova zemlja uzurpirana.

Unutrašnjost svetinje je zakrčena gomilom polomljene sige, kamena od kojeg je, pre više vekova zidan ovaj hram. Ulaz i prozori zjape. Ulaz je tako nizak da svako ko bi danas, kao nekad, ušao u ovu svetinju, mora da se poklanja.

Ali, nije ovde sve mrtvo. I nije sve nestalo. Nasred hrama, vidimo, neka nova stabla borova izvijaju se put neba. I put svetla koje odozgo dolazi, u ovoj tami usred dana. Nebo. Ono pokriva svetinju bez krova.

Na trenutak, učini se, da su ovde, baš ovde svi oni anđeli. Senke koje čuvaju zidove i borove. Čuvarkuće, umesto predaka i prognanih potomaka. Život koji umesto njih žive ovi borovi i umesto kojih odolevaju ovi zidovi.

Nerodimlje, Gornje i Donje, nekad Porodimlje, bilo je mesto u kome se srpstvo rađalo, cvetalo i trajalo vekovima. U junu, devedeset devete, u pogromu potpuno je zatrto 300 srpskih domaćinstava. Oko 2.000 ljudi prognano je tada sa korena bora cara Dušana. Ovde više nema srpske slave. Sveće. Nema grobova ni hramova. Nikog. Sve je albansko.

Trenutak kad ne znaš da li da vikneš? Zajaučeš? A, ko i da te čuje? Samo borovi... Samo se oni ne daju.

Priroda je uzela pravdu u svoje ruke. Suprotstavila se nepravdi da se zatru srpski tragovi. Tako je, kao što se ne pamti, u ove blage oktobarske dane, prosula čak i cvetove divlje ciklame čitavom nekadašnjom portom Nemanjića. Ucvetale patuljaste ciklame, kao da ih više nikada biti neće. Kao kosovski božuri.

Ko da uhvati taj život borova i cvetova u kadar sa umirućim zidovima. U tami belog dana, u ovoj šikari, kao da je noć? Ko da sve te igre senki opiše u jednom novinskom tekstu?

Ne žalimo se, ali sanjamo da ponovo dođemo. U proleće, kad borovi puste nove izdanke. Da noćimo pod krošnjama starih, naslonjeni na umiruće zidove drevne svetinje. Pod ovim parčetom neba od koga nikad, niko nije bio jači da spreči svetlost ovom svetom mestu bez krova.


OVO JE SADA NAŠE

U NERODIMLjU je donedavno o srpskom trajanju svedočila i mermerna ploča na prvoj osnovnoj školi na Kosovu i Metohiji. Škola je podignuta 1863. godine. Ploče i zapisa na školi više nema. U nju je useljena jedna albanska porodica sa sitnom decom.

- Škola, ovo je škola - kaže mlada žena, majka ove dece.

- Bila srpska škola - kažemo... Ali, žena više ne razume srpski i ne odgovara.

Njen muž je, dok smo s njom razgovarali, okrenuo leđa. Otvorio staru školsku česmu i počeo da se brije. Ali, nije bio ni zbunjen ni uznemiren. I ovo je, sada, njegovo.