Veliki grb Mladenovca svečano je uručen primarijusu dr sci. Tomislavu Mališiću. Povod je bila slava grada pod Kosmajem, na Svetog Iliju Gromovnika.

Ali, to nije vest. Vest je da su se Mladenovčani konačno setili Tome, koga su tri decenije svojatali. Svojatali, pa zaboravili. Dobro je da su ga se setili, makar i posle gotovo petnaest godina, koliko su ga se odricali. I, stigmatizovali.

Osnivač i neimar čuvene banje „Selters“, mladenovačke, mada su mu prijatelji savetovali da priznanje odbije, dostojanstveno je prihvatio Veliki grb iz ruku potomka solunskog ratnika, slavnog Živomira Čokića... Mada je mladi čovek, koji mu je uručio priznanje, sledbenik partije koja je Mališića, uprkos svemu što je učinio za Mladenovac, proganjala i žigosala.

- Gotovo četiri decenije mog života ostalo je u tom lepom mladenovačkom kraju. Rad. Uspomene. Mnoga lepa ljudska lica, bez kojih ne bih mogao da pridignem „Selters“ od jedne zapuštene česme u bari, zadužila su me da to priznanje ne odbijem. A da vam kažem i to: Mališići nisu nikad i nikog ponižavali. Nisu, nikad, koliko god da su trpeli. Pa, neću ni ja.

Beograd, Zetska ulica. Tomislav Mališić, uprkos godinama i svemu kroz šta je prolazio, dočekuje nas s vedrinom mladića. Mudrošću gorštaka i pričom iz biografije, vrednom za čitav jedan roman.

Sažeto u nekoliko redova... Ovo je čovek koji je u bari, iz koje je izvirala samo zarđala česma, napravio - institut. Unapredio medicinu rada Srbije, povezao je sa turizmom. Sa naukom. Umetnošću. Pomerio granice: od Mladenovca do Evrope i Azije. Prvi u „Selters“ uveo kineziterapiju, posle čega mu je gradonačelnik Pekinga, koji je potom postao predsednik Kine, bio u gostima. A pacijenti - najviši srpski državnici.

Potom: glumci, slikari i prva pera srpskog novinarstva. Mališić je i kolekcionar prestižnih priznanja: od „Majskog cveta“ - za turizam, do „Zlatnog beočuga“ - za doprinos umetnosti. A najveće mu je priznanje, kaže nam, što je upoznao toliko ljudi vrednih sećanja koja su mu ispunila život, tako da će „s osmehom, kad za to dođe vreme, a još nije došlo, na onaj svet otići kao srećan čovek“.

- Bilo je to vreme kada je bilo važno koliko znaš - toliko i vrediš - kaže Mališić. - Ne znam da li ove generacije pamte, ali priznanje Veliki grb Mladenovca valjda ih je podsetilo da je „Selters“, u tom vremenu, dostigao međunarodne reference banjskog lečilišta i turizma.

Vraćamo vreme. Početak je bio sedamdesetih godina. Kao mlad lekar, Mališić je raspoređen u Mladenovac. Dočekao ga je zapušteni prostor „Seltersa“. Jedna zarđala česma. Nepoverljivi ljudi. Nepoželjni, kada dolaze sa strane. Umeo je s ljudima. Imao je viziju. Na izvorištu „Seltersa“ video je šansu za grad koji mu je, govori, na prvi pogled bio prva ljubav. Okupio je entuzijaste. Svako od njih je uložio koliko je mogao, samo da bi banja zaživela.

Dan sumnje u čoveka, dođoša iz Crne Gore. Dan odobravanja i podrške. Svejedno, „Selters“ je nezaustavljivo rastao. Osnovan je institut. Prvi u Srbiji koji je objedinio lečenje, nauku, umetnost. A pre svega, dobre ljude, koji su pripomogli. Uporedo, Mališić je uspeo da sa „Seltersom“ poveže: zavičajno i ovdašnje. Zavode u Sokobanjskoj u Beogradu i lečilište u Prčnju. Broj zaposlenih se množio. Najpre 900, mada u obrazloženju priznanja Velikog grba Mladenovca stoji da je „Selters“ pod upravom Mališića uposlio oko 20.000 Mladenovčana.

- Tada je svaki lekar „Seltersa“ mogao da sa predloženim radom za specijalizaciju konkuriše na međunarodnim lekarskim institucijama, čak da otputuje u daleki Buenos Ajres, ukoliko mu je tamošnja komisija prihvatila rad. Da, da otputuje o trošku Instituta i da se vrati sa unapređenim znanjem. Zaista, pomerili smo granice. Od Evrope do Azije. Ma bili smo prisutni u celom svetu.

Koliko je „Selters“ bio znamenit, samim tim i priznat, primarijus Mališić pokriva sećanjem ko se ovde sve lečio:

- Merima Isaković se posle teških povreda u „Seltersu“ pridigla - priča nam. - Javila mi se nedavno sa Novog Zelanda. Tamo je profesor. Miroslav Čangalović, na primer, javljao se uvek kada mu grlo zaškripi, da mu se donese „selters“ voda. A Bata Živojinović, s kojim sam drugovao bezmalo četiri decenije, u „Seltersu“ je prikupljao snagu za svoje nove filmske i televizijske izazove. Družio sam se sa Brankom Plešom. Novinarom Predragom Milojevićem. Slikarima srpskog umetničkog vrha.

Primarijus Mališić setio se da ih okupi u galeriji sa imenom banje. U jednom trenutku u „Seltersu“ je bilo čak dvanaest najpoznatijih imena srpskog slikarstva. Od Veličkovića, Šobajića, Lainovića, Kapora... Za to je dobio „Zlatni beočug“. Zato je Mladenovac u Mališićevo vreme bilo stecište znamenitih.

A danas...

- Srećan sam da je „Selters“ opstao. Opstao i u ovo vreme kada se banjska lečilišta u Srbiji zapuštaju i zaturaju - odgovara Mališić. - To znači da su ovoj banji udareni dobri temelji.

Ima potrebu da kaže da je u banjama Srbije, kao i u „Seltersu“, „ogroman potencijal“, ali da „zvono za buđenje nije dovoljno jako, ili da su neki gluvi“.


ZLATNI BEOČUG“ ZA PRIMARIJUSA

I ovo priznanje doktoru Tomislavu Mališiću stiglo je pokajnički.

- Pitaju me mnogi: Kako ti to priznanje, kao primarijus i čovek banjskih lečilišta i medicine rada, da dobiješ? Nije me uvredilo pitanje. Onaj ko iza sebe ima takve skupove vrhunskih umetnika u Srbiji: glumaca, slikara, pa i festival filma čija je tema medicina, nema potrebe da bilo šta odgovori. A oni koji ne znaju, neka se pitaju, zašto ne znaju.

ČOVEKA VIZIJE PROTERAO KRIZNI ŠTAB

Godina 2001. Još su bili živi i živahni krizni štabovi. Jedan se zakopitio i u „Seltersu“. Mališić, koji nikada nije bio čovek nijedne partije, obeležen je kao čovek režima.

- Čudo jedno čime se sve poslužila šačica ljudi, samo da me oteraju. E, kad me terate, ja vam i odoh. A vi vidite šta ćete. Danas, ti isti što su me terali govore da sam bio čovek vizije. Kažem im: - I to je dobro, kada se učite na greškama.