Odjekuje stara ojkačka pesma padinama Orlovice i Derala, pa se lako koritom Butežnice spušta sve do Knina. Mami ona sve namernike koji su minulog vikenda krenuli do tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Do Strmice. Do porte dveju pravoslavnih crkava, stoletne posvećene Rođenju presvete Bogorodice i četiri veka stare bogomolje Svetog Jovana Preteče.

A u porti koja čezne za narodom - milina. Puna života. Okupili se Srbi, stari i mladi. Došli iz Bosne, Like, Dalmacije. Iz belog sveta. Srećni. Najpre ulaze u crkve, pa se vraćaju do „Kraljičine bine“, široke kamene podzide na kojoj su nekada bili pčelinjaci kraljice Marije.

Ispred bine starina sa šeširom u ruci. Oči pune suza, ali osmeh govori da mu je srce puno.

- Ime mi je Simo Živković - kaže. - Osamdeset četvrta mi je, dolazim iz Bazela. Nijedno „Sijelo tromeđe“ dosad nisam propustio. Zovu Krajina i rodna Strmica. A, kad dođem iz Švajcarske, uvek se prvo napijem ladne strmničke vode, pa celivam ikone i zapalim sveće u crkvama, a onda šta mi Bog da. Ne bi’ žalio ni da umrem!

Dušu mu, veli, obuzme milina kad vidi koliko naroda ovih dana saboruje u „poslednjem kantunu Dalmacije“. Tako, kaže, njegovi zemljaci nazivaju Strmicu.

- Ove nošnje, deco moja, ovi muškarci i žene što ojkaju ili grokte, a to je mnogo teži način ojkanja, ovi mladi što igraju različita nema kola sa tromeđe, ovi zvuci dipala, gusala i svirala, moj su lek! Nema boljeg, niti delotvornijeg - priča starina, dok svako dete koje naiđe, pomiluje i pita odakle je, čije je i ko su im đedovi.

Pažnju nam privlače zvuk dipala i starina koji ih svira.

DIPLE BEZ MEHA - DIPLAR Obrad Milić (na slici gore) je neprocenjivo bogatstvo ovog kraja, a mladi koje to interesuje trebalo bi što pre od njega da nauče kako se dipli bez preduška. Reč je, zapravo, o takozvanom cirkularnom disanju. Diplar može da dipli neprestano, a da se svirka uopšte ne prekida, jer diplar pravi zalihe vazduha. To je posebna i vrlo, vrlo teška tehnika - objašnjava Svetlana Spajić.

- To je Obrad Milić iz Žegara kod Obrovca, najbolji diplar kog smo ikad imali - otkriva deda Simo.

Svira, veli, i one s mehom i one bez meha.

- E, ali, one s mehom može ti svirati svak’ - šeretski mu odgovara Obrad (77). - Ja sviram bez preduška, a ti Simo znaš kol’ko je to teško.

Volim Bosnu, u srcu mi Lika,

Dalmacijo ljubavi velika...“

Žamor ojkača, diplara, guslara, folkloraca, prelja, pletilja, igrača balota i briškula, sa „kraljičine bine“ prekide zvonko ojkanje Momčila Moma Stojkovića. Zvanična je to himna „Sijela tromeđe“, jednog od najvećih kulturnih sabora Srba u Hrvatskoj i Bosni. Započeto još daleke 1973. godine, Sijelo je, objašnjavaju Strmičani, „doživelo“ dve dugotrajne pauze. Prvu, gotovo na početku, zbog, kako vele, „prevelikog okupljanja Srba“, a drugu posle „Oluje“ 1995. godine. Ipak, žarka želja da se obnovi, ostvarila se 2006. godine.

ŽENSKO OJKANjE ŽENSKO ojkanje, kažu Strmičanke, nije nimalo lako. A groktanje, najstariji i najteži način ojkanja, teško je i muškarcima. Sve manje je, nažalost, onih koji ga znaju. Zato je za Srbe sa tromeđe, Svetlana Spaić iz Beograda - „čudo neviđeno“. Iako nema ni daleke korene u ovim krajevima, tragajući za izvornim ženskim ojkanjem i groktanjem, zavirila je u svaku srpsku kuću Bosne, Like i Dalmacije. Kada je zaojkala sa groktanjem, među publikom i drugim učesnicima zavladala je euforija uz dugotrajni aplauz. Da i ovaj način pevanja ima budućnost, pokazala je i Dragana Tomić iz Beograda, Svetlanina učenica i ojkačka „pratnja“.

Sijelo, polako odmiče. Pošto je jubilarno, dvadeseto, ove godine ojkači se ne takmiče. Sijelo posvećuju onima koji su u Strmici decenijama čuvali i slavili ojkanje. Na bini se smenjuju muške i ženske ojkačke grupe...

Visok jablan pokraj Butežnice,

nema ljepšeg sela od Strmice...“

Oduševljenje publike. Starijih naročito. Prvi put u istoriji Sijela ojkaju deca. Golobradi dečaci iz Korenice.

- Sad sam siguran da je ojkanje večito - uplakan, kaže nam Milan iz Grahova. - Nema ništa lepše nego kad deca nastavljaju tradiciju. Tu je budućnost zagarantovana.

A da jeste, potvrđuju i mališani folklorne grupe pododbora Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Korenice. Posle svojih ojkača zaigraše nemo ličko kolo.

Smenjuju se ojkači iz Drvara, Udbine, Golubića, Grahova, Strmice, Obrovca, Gračaca, Sanskog Mosta, Banjaluke, Drinića... Zapevaše i gosti, ojkači iz Bačkog Jarka i članice hora pododbora „Prosvjete“ u Splitu. Organizatori zahvaljuju mnogobrojnim sponzorima, posebno „Večernjim novostima“, koje su posle višegodišnje pauze ponovo bile medijski sponzor „Sijela tromeđe“.

Nema raja bez rodnoga kraja,

nema sijela, nema običaja...“

Začu se ojkanje svih učesnika. Jubilarno sijelo, zvanično je završeno. A, odmah, tu pod šatorom, na narodnom veselju koje je trajalo do pred zoru, započinju dogovori za organizaciju narednog...


SUTRA ...Imanja Srba u dve države