PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA

ŽIVOJIN Avramović, Miloje Petrović, Jordan Kostić, Dragi Dobrosavljević, Atanasije Tasić, Trajanko Stojanović, Dragoljub Petrović, Todor Stevanović, Milorad Mitić, Desimir Aleksić, Aleksa Savić, Živadin Živković, Lazar Lazarević, Milutin Maksimović, Vidan Radosavljević. I mnogi drugi. Postrojeni na večitoj, kamenoj straži.

Srpsko vojničko groblje u Tijeu, nadomak Pariza. Beli se krst do krsta. Pod konac. Vodoravno, uspravno i dijagonalno. Na prvoj liniji fronta i dalje nepobedivo stoje Jovan, Petar, Miša, Gruja, Milirad, Ljubomir, Jelisije, Jevto, Voja, Miloš, Đorđe, Milan, Ilija, Andrija, Vladimir, Dušan, Nikola, Grigorije, Aleksandar. Poručnik. Kapetan. Pukovnik. Redov.

Mnogi su kosti ostavili ovde, ne znajući ni gde je ta Francuska, o kojoj su, iscepanih opanaka s vodom do kolena u plitkim rovovima, toliko slušali od svojih egzotičnih i viteških saboraca, s kojima se po oružju i herojstvu združiše i zbratimiše, stvarajući potom o njoj žive slike u vatri agonije i bunila dok su lađe francuske eskivirale švapski sumaren na beskrajnom vodenom putu od Bizerte i Krfa do dalekih Marselja i Nice, vodeći ih da vidaju junačke rane.

Ležali su po gvozdenim krevetima francuskih opitala, od Tulona do Pariza, negovani blagom rukom brižnih sestara, budni sanjajući Gružu i Homolje. Mnogi nisu dočekali da ovaj dugi san pretvore u javu. Umirali su godinama, ranjeni kuršumima od Cera do Dobrog polja. Prvi su ovde sahranjeni još 1914, poslednji, kad se sloboda već uspela na šumadijske visoravni.

Rane teške, neizlečive. Neki sve vreme nisu dolazili svesti. Ostali, tako, bez imena. Nije imao ko da ga izgovori. Na grobu samo prezime, preneto sa zdravstvenog kartona. Milošević, Stojanović, Stamenković. S nečitke zabeleške u večnost otišao Taverko Stojadinović. Umirući među usnama sricali, a bolničarke se svim silama trudile, da čuju i zapišu: Jevla, Noviga, Raviga, Milailo, Živola, Jimko, Jerolije, Resta, Volslav, Mongilo, Idako, Teodosiar, Raiko, Mikaid, Alkaa, Bouisacs, Diaged. Nekima se ime nazire, drugima ga nema ni u naznakama. Ovde leže i Ugrinovie, Oavlović, Bckić, Pearterac, Tzimildovich, Stransević, Thofilović, Boutolin.

Imena im ispisana po srpskom, francuskom i nemuštom pravopisu. Ipsilon i akcenat, bez č i ć. Čitko, jasno, ali i pofrancuzeno. Pjer Gavrilović, Vouk, Vouković, Joubisav, Peritch, Kostich, Marcovic, Totchitch. I potpuno nerazumljivo. Paraizanović Straduzia, Mritioberti Muzauno, Ratsimillavahoaka. Jedan krst bez pločice. Svi s ljubavlju sahranjeni.

Među 747 krstova, i jedna stela s polumesecom, Esad Paše Toptanija, otomanskog generala i albanskog političara, koji je ratovao na strani Srbije i omogućio srpskim vojnicima povlačenje preko Albanije.

Svaki put kad ovde dođete, bio jun ili novembar, nad uspravnim nekropoljem navuče se blaga nebeska pokrivka, a Bog, odozgo, pusti poneku suzu. Među grobovima nikli hajdučka trava, bela rada, noćurak, zdravorad, majčina dušica, različak, cikorija, nevenka, žavornjak. Procvetala detelina. Zalutalo poneko golubije pero. Da se osećaju kao kod kuće.

- Budimo časni potomci da bismo bili dostojni preci - lebde, nad krstovima, i pozivaju namernika, reči vojvode Radomira Putnika. Da nam se istorija ne bi ponavljala, treba da je se sećamo.