U MAJU 1914, pola godine po okončanju balkanskih ratova, Srbiji je bilo potrebno sve osim novog rata. Pobednička euforija se ohladila, crne zastave su visile na mnogim kućama, cveće na slavolucima je uvenulo. Škole, tokom ratova pretvorene u bolnice, ponovo su proradile. Dojučerašnji ratnici-heroji, kao i obično, tonuli su u anonimnost svakodnevice.

Dok su ratovi na jugu plamteli, život nije stao. Beograd je 1913. dobio novi stadion, prvi sa tribinama na prostoru gde su danas zgrade tehničkih fakulteta. Tu su igrali stari Srpski mač, zvezde iz BSK i tek osnovana Velika Srbija, koje je 1918. preimenovana u Jugoslaviju. Parobrodi za Zemun i Pačevo sa Savskog pristaništa u proleće 1914. svakodnevno su špartali preko Dunava krcati putnicima.

Studenti su teoretisali o oslobođenju Slovena poneseni pobedama srpske vojske i pričama profesora Jovana Skerlića o jugoslovenstvu. Posećivali su ih Vladimir Gaćinović i Mustafa Golubić, „mladi studenti, ali već prekaljeni u nacionalno-revolucionarnoj akciji, ozbiljni, tvrdi, konspiratori“, kao i studenti Hrvati i Slovenci, zabeležio je Branislav Miljković. Dolazio je i Gavrilo Princip, „tih, povučen i ustručljiv“. Ti „jugoslovenski nacionalisti“ govorili su o dužnosti Srbije da se žrtvuje za oslobođenje južnoslovenske braće. O žrtvovanju su mnogo više znali ranjenici iz balkanskih ratova „koji krv dadoše za oslobođenje svoje porobljene braće“.

- Polako, pridržavani od bolničara iz prva dva vagona počeli su da silaze oni koji su mogli da stoje: ranjeni u glavu sa jednom polovinom lica otečenom i modrom, a drugom u nezgrapnom zavoju. Za njima oni bez jedne ruke ili s rukom samo do lakta. Onda oni na štakama, bez jedne noge ili sa jednom nogom samo do kolena - sećao se dolaska voza s ranjenicima Aleksandar Vučo.

MOBILIZACIJA NEDAVNO objavljeno svedočanstvo pukovnika Antonija Antića otkriva da se Srbija 1914. uopšte nije spremala za rat. - Vojvodu Putnika zatekla je objava rata u Glajhenbergu gde je otišao da se odmori. Od ključeva kase glavnog đeneralštaba, u kojoj su bili ratni mobilizacioni planovi, jedan je bio kod kralja Petra a drugi kod vojvode Putnika. Tražili su ključeve od kralja Petra da otvori kasu. On nije hteo da ih da, veli: „Meni je Radomir kazao da nikome sem njemu ne dajem.“ Jedva je uspela vlada da ga ubedi da da ključeve - zapisao je Antić.

On je 1912-1913. bio dobrovoljni bolničar, kao i većina gimnazijalca nedoraslih za pušku.

- U sobi sa teškim ranjenicima, svakog dana posle podne, a često i do kasno u noć, pisao sam pisma koja su junaci sa Bregalnice i Jedrena, bez nogu i ruku, upućivali svojim kućama - zabeležio je Vučo.

U kafanama kao što je „Zlatna moruna“ sedeli su razočarani dojučerašnji heroji, dobrovoljci-četnici, nepotrebni u mirnim vremenima. Najogorčeniji među njima bio je ludo hrabri i svojeglavi Vojislav Tankosić, major i četnički vojvoda koji je ubio poslednje Obrenoviće, četovao protiv Turaka u Južnoj Srbiji, a u Beogradu lupao šamare korumpiranim karađorđevićevskim ministrima. Apis je u proleće 1914. na Tankosićevo insistiranje prvo odobrio njihov odlazak Principa, Čabrinovića i Grabeža u Sarajevo, smatrajući da je reč o balavcima nesposobnim da izvedu ništa ozbiljno. Onda je povukao dozvolu i naredio da ne izazivaju sudbinu i ne pokušavaju atentat. Obaveštajni podaci iz Konopišta, sa sastanka kajzera Vilhelma i Franca Ferdinanda, govorili su da Nemačka samo čeka povod za rat. U Beogradu su pak poslanici u srpskoj Skupštini tražili da se prekine pozivanje na vojne vežbe, jer je obnova zemlje preča.

- U proleće 1914. godine Srbija je iznad svega želela mir. Iscrpljena balkanskim ratovima i pogođena unutrašnjim sukobom između civilnih i vojnih krugova u vrhu državne vlasti povodom organizacije uprave u novooslobođenim oblastima Stare Srbije i Makedonije, Srbiji je bio potreban oporavak i period mirnodopske državnopravne i ekonomsko-finansijske stabilizacije. Ona nije htela nikakav sukob ili rat, ali problem je u tome što su rat želele centralne sile: Austrougarska i Nemačka - kaže istoričar dr Miroslav Svirčević.

On naglašava da srpska vlada, nije ni htela, ni mogla, da radi na podrivanju Austrougarske i njenih primarnih političkih interesa, jer je pred sobom imala druga i značajnija pitanja za rešavanje od jugoslovenstva, maglovite ideje kojom se bavio veoma mali broj ljudi .

SUDBONOSNA ŽELEZNICA U APRILU i maju 1914. srpske novine su pisale o sastancima nemačkih investitora i srpskih ministara koji su razgovarali o izgradnji „Orijentalne železnice“ Berlin - Bagdad, preko Srbije. Projekat koji je trebao da obezbedi Nemačkoj pristup naftnim poljima prekinuo je Prvi svetski rat. - Samo pogled na mapu sveta pokazuje kako se lanac država proteže od Berlina do Bagdada. Nemačka imperija, Austrougarska, Bugarska, Turska. Samo jedan mali pojas teritorije blokirao bi put i sprečio dva kraja u lancu da budu povezana. Taj mali pojas je bila Srbija. Srbija je stajala mala, ali prkosna između Nemačke i velikih luka Konstantinopolja i Soluna, držeći kapiju Istoka. Srbija je bila zaista prva linija odbrane našeg istočnog imperijalnog poseda. Da je bila slomljena i namamljena u sistem „Berlin - Bagdad“ tada bi naša ogromna, ali slabo branjena imperija uskoro osetila težak udar od nemačkog istočnog napada - zapisao je posle rata britanski major R. G. D. Lafan.

- U Srbiji 1914. nije bilo planova niti šire podrške za stvaranje jugoslovenske države u bližoj budućnosti. Kad je reč o jugoslovenskoj ideologiji, javno mnjenje u Srbiji, ne shvatajući u potpunosti razliku, kretalo se od ideje o proširenoj Srbiji do ideje o Srbiji kao ujedinitelju svih Južnih Slovena - kaže dr Svirčević.

U maju 1914. Srbija nije znala ni kako da reši probleme u oslobođenim krajevima, zaostalim provincijama propalog turskog carstva. Njih je trebalo civilizacijski, pravno i ekonomski uklopiti u sistem države koja je krajem 19. veka krenula putem brzog napretka. Beograd je u 20. vek ušao sa električnim osvetljenjem i tramvajem, a prva hidrocentrala po Teslinom sistemu na Đetinji u Užicu puštena je u rad 1900, samo pet godina nakon izgradnje prve takve elektrane na Nijagari. Već 1904. nikao je niz elektrana koje se omogućile prvu industrijalizaciju Srbije. Nove teritorije su pak imale više od 80 odsto nepismenog stanovništva koje je do juče živelo pod osmanlijskim zakonima. U maju 1914. još uvek su na jugu ginuli srpski vojnici u svakodnevnim borbama sa bugarskim komitama i šiptarskim kačacima. A postupci novih civilnih vlasti, uglavnom kadrova Pašićeve Radikalne stranke, izazivale su revolt stanovništva i sukobe s vojskom.

- Pobede srpske vojske su popularisale vojsku, oficire i zaverenike, što je izazvalo strah a i zavist političara, naročito Pašićevih radikala. Činovništvo koje je bilo poslano u Maćedoniju u većini slučajeva nije razumevalo svoju delikatnu ulogu, većina od njih su smatrali službu u novoosvojenim krajevima kao izvor za bogaćenje. Zato su počeli nemilosrdno da ucenjuju i pljačkaju onaj svet. Na to se žalilo stanovništvo oficirima u koje su imali poverenja. To je još više pojačalo mržnju između oficira i vlade radikala. Taj sukob i borba su se tako zaoštrili da je pretilo da se pretvori u ozbiljan građanski rat - zabeležio je pukovnik Antonije Antić, ađutant kralja Petra i prijatelj Apisa.

U proleće 1914. Pašić je pokušao da se obračuna s Apisom, a on je pokušao da pokrenu trupe iz Skoplja na Beograd da sruši vladu. Pošto nije uspeo pomogao je opoziciji da blokira rad Skupštine i 21. maja 1914. vlada podnosi ostavku.

- Neposredno pred izbijanje Velikog rata prestolonaslednik Aleksandar je tek postao regent i raspisani su novi parlamentarni izbori. Čak i posle Sarajevskog atentata, dok je Evropa strepela od posledica, predsednik vlade Nikola Pašić bio je zauzet političkom agitacijom, dok se načelnik Generalštaba oporavljao u austrijskoj banji Glajhenberg. Dakle, situacija u Srbiji je bila redovna - kaže, pomalo ironično, dr Svirčević.

Tek kad je Srbija napadnuta, na posao je vraćen najbolji srpski generalštabni oficir, general Živojin Mišić. Iako heroj balkanskih ratova, on je 1913. na zahtev radikala penzionisan. Ostalo je zapamćen njegov sarkastičan komentar da na Terazijama treba podići spomenik srpskom vojniku i srpskom volu koji je vukao topove, jer oni u ratu dobijaju bitke, a i posle rata isto prođu.

ZA DECENIJU 16 VLADA

SRPSKOJ javnosti bilo je dosta i ratova i 16 promena vlada od Majskog prevrata 1903. do proleća uoči Sarajevskog atentata 1914. godine. O tome svedoče i naslovne strane najtiražnijih dnevnika tog doba, kad je u Srbiji izlazilo više od 120 listova, bez medijske strategije. Rubrika „Vlada i oficiri“ koja je u aprilu 1914. bila na naslovnici, pretvorila se u feljton i skliznula na strane bliže malim oglasima. Na naslovnim stranama su se pojavili naslovi „Ima li pas razum“, „Himna svinji“ i vesti o tome kako su u predstavnici češke građevinske firme u Beogradu, zgroženi srpskim psovkama, zapretili da će otpustiti kočijaše koja psuju na gradilištu.

- Ne treba se zavaravati mitovima o „zlatnom dobu“ od 1903. do 1914. u kome su svi u Srbiji pevali jednoglasno. Naprotiv, tada niko nije imao apsolutnu vlast, sve je previralo, vlade su padale, ali se industrija razvijala, govorilo se slobodno o svim mogućim idejama, novine su pisale o aferama u vlasti, a država je izdržala sankcije i dobila carinski rat protiv Austruogarske i balkanske ratove - kaže prof. dr Predrag Simić.