NAJTEŽA je noć Cerske bitke. Ona između 14. i 15. avgusta 1914. godine. Granate padaju na sve strane, svuda mrtvi i ranjeni. Vojnici Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije junački se bore oko Tekeriša. Među njima i Mileta Milutinović iz Sedlara kod Svilajnca. Ranjen, geleri mu izranjavili obe noge. Saborcima ne da da mu pomognu, imaju važnija „posla“. Sam, uz mnogo napora, jedva je dopuzao do kuće Tihomira Stevanovića. Sreća zbog pomisli da će mu domaćini pomoći nestaje u trenu. Kuća prazna, čeljad izbegla. Da previje noge treba mu čista tkanina. Gde da je nađe? Kako da uzima tuđe? Da ni bi iskrvario, ipak, otvara sanduk koji mu je tu, na dohvatu. A u njemu vezeni peškiri - devojačka sprema! S jedne strane izvezeno: „Persa Spajića đevojka“, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik“. Dilema velika, ali izbora nema. Mileta uzima dva peškira i previja rane... Posle nekoliko meseci, oporavljen, vraća se u borbu, prolazi albansku golgotu, učestvuje u proboju Solunskog fronta, ali od tekeriških peškira se ne odvaja.

Po završetku rata Mileta se vratio u Sedlare, ali je sačuvao samo jedan peškir. Vreme prolazi, a savest zbog uzimanja peškira iz napuštene kuće, pa još iz devojačke spreme - ne da mu mira! Raspitivao se, zato, godinama o Stevanovićima i Spajićima iz Tekeriša. Saznao je i da je Persa tokom rata, pre udaje, umrla od tuberkuloze, ali savest srpskog vojnika nalaže mu da sačuvani peškir vrati.

EKSPONAT Svetlanka Milutinović pokazuje sedlo Dragomira Rajića iz Uzveća

- To je i učinio kada je sa unukom došao na obeležavanje šest decenija Cerske bitke. Peškir je poklonio Muzeju „Cerska bitka“ na Tekerišu, oni su ga predali mesnoj kancelariji, odakle je, septembra 1975. godine, dospeo u šabački Narodni muzej - priča za „Novosti“ istoričar Svetlanka Milutinović, kustos Muzeja u Šapcu.

SEDLO KONjA ACULE ZANIMLjIV eksponat Muzeja u Šapcu je i sedlo konja Acule. Na poziv otadžbine, u Prvi balkanski rat, Dragomir Rajić iz Uzveća kod Bogatića, odjahao je na svom zekanu Aculi. Sa njim je „prošao“ oba balkanska i Prvi svetski rat kao borac konjičkog puka Drinske divizije. Po povratku u Uzveću, 1919. godine, Acula više nije hteo da radi obične poljske poslove, u taljigama nije hteo ni da mrdne. Samo je tražio gazdu koji mu je pak „dao voljno“ do kraja života. Acula se šetao po pašnjaku, Dragomir se brinuo o njemu i povazdan razgovarao sa njim kao sa drugom. Kada je Acula uginuo, Dragomir je ispekao prase, izneo burić najbolje rakije i pozvao preživele saborce da sahrane ratnog druga - otkriva Svetlanka Milutinović.

- Tekeriški peškir je sada deo naše stalne muzejske postavke kao eksponat koji potomstvu najbolje svedoči o liku i moralu srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Reč je, inače, o tipičnom peškiru tkanom u Pocerini početkom 20. veka i spremanom za devojačku spremu. Na oba kraja ukrašen je crveno-žutim položenim linijama i cvetovima, a obrubljen je čipkom.

Da priča o Tekeriškom peškiru Perse Spajića đevojke i moralu srpskog vojnika Milete Milutinovića ne bude samo priča iz muzeja, već da se o njoj čuje i u Srbiji i u svetu postarale su se članice Kreativne tkačke radionice Gradske organizacije invalida rada u Šapcu. Uz dozvolu nadležnih iz Muzeja, njih 35 obučilo se 2009. godine da ga istka na horizontalnom razboju.

- Kada je reč o tkanju, čuveni Tekeriški peškir je vrlo, vrlo zahtevan, zbog tankih niti lana i pamuka, pretkivanja bojenim nitima preko daščice i izrade partašica. Najbolje tkalje, za mesec, mogu da istkaju najviše tri peškira ako rade osam sati dnevno - otkriva Miroslava Savković, predsednica Gradske organizacije invalida rada u Šapcu i naglašava da svaki detalj kopije Tekeriškog peškira potpuno odgovara originalu. Ipak, iako ga tkaju od istog materijala, onaj na originalu je nedostižno bolji i kvalitetniji. Zašto - još nisu uspele da odgonetnu.

Peškir je, objašnjava Miroslava, u tkanju dug 220 centimetara, a gotov, sa čipkom 250. Vez je pak najjednostavniji, bod za bodom. Da bi sve bilo isto kao na originalu za bojenje koriste biljku broć i galicu, a poslednji red čipke heklaju crno obojenim koncem. Takvu čipku na peškirima u devojačkoj spremi, nikada i nigde više nisu videle. Kao da je Spajića đevojka crnim koncem pokazala da zna da udaju neće dočekati.

- Tekeriški peškir „upakovan“ sa pričom o njegovoj istoriji je vrhunski, jedinstven, originalni suvenir koji je oduševio čak i Tošija Cunozakija, bivšeg ambasadora Japana u Srbiji, ali i sve znane i neznane koji su ga kupili ili dobili na poklon -kaže naša sagovornica.


TRADICIJA Peškir ima 220 santimetara

Ipak, naglašava da je „originalan“ Tekeriški peškir za naše prilike skup, pa ga uglavnom tkaju za naše ljude u inostranstvu ili za ustanove i kolektive koji ga poklanjaju svojim stranim poslovnim partnerima.

-Kao dostupniji suvenir tkamo peškire koji sadrže motive originalnog Tekeriškog peškira, a posebno, ove godine, na njima vezemo natpis: „Vaša dela su besmrtna 1914-2014.“



DOČEKALI SVATOVE

EVOJAČKA sprema Perse Spajić đevojke nije dočekala svatove, ali Tekeriški peškir jeste. Njegove kopije okitile su, prošle jeseni, svatove porodice Lukić u Kanadi. Njihova rođaka Gordana napisala nam je da su im „doneli mnogo topline, radosti i sunca iz rodnog kraja. Danas ukrašavaju kuće naših dragih prijatelja i familije od Kanade, preko Jamajke do Japana“ - priča Miroslava Savković.