KADA JE prvih pet „meseršmita 109 e“ iz fabrike u Regensburgu sletelo na zemunski aerodrom 14. avgusta 1939, prvi među „odabranima“ kojima su Geringovi piloti predali avione bio je potpukovnik Janko Markićević, šef, kako se zvanično zvalo - opitnih pilota Kraljevske avijacije.

Za pilota Markićevića znali su svi u Jugoslaviji između dva svetska rata. Bio je prvi vojni pilot Kraljevine i među najzaslužnijima za formiranje i obuku slavnog Šestog lovačkog puka.

Potomci pilota Markićevića danas žive u Jajincima. U domu unuka Aleksandra dedine porodične slike uredno su pohranjene u kompjuteru, a deo arhive na kojima je Janko u avionima dat je muzeju na čuvanje. Aleksandar priča da su Gvozdeni krst kojim je Adolf Hitler 1939. odlikovao Janka Markićevića morali da prodaju tokom inflacije devedesetih, ali porodična sećanja i legende i dalje su tu.

- Deda je rođen u Pilatovićima kraj Užica i završio je artiljerijsku školu pre balkanskih ratova - počinje priču Aleksandar. - Još 1915. javio se u novoformirani vid vojske, avijaciju, i bio je narednik bombaš u posadi francuskih vazduhoplova na Solunskom frontu. Prilikom jedne misije 1916. oboren je - pilot Francuz je poginuo, a on je slomio nogu. Odmah po oporavku otišao je u francusku letačku školu i postao pilot lovac.

UMRO U ŠVAJCARSKOJ ZDRAVLjE je Janka Markićevića popustilo 1940. i od tada nije više leteo. Tokom Aprilskog rata bio je uz pilote Šestog puka, ali na zemlji. Nije hteo da beži pred Nemcima posle sloma, sačekao ih je u paradnoj uniformi na razorenom aerodromu u Zemunu. Odveden je u zarobljeništvo u Italiju, a 1943. su ga kao teško bolesnog prebacili na lečenje u Švajcarsku. Umro je u gradu Vevej iste godine, gde je i sahranjen. Familija nikad nije imala novca da ga vrati u zemlju.

Aleksandar je sve o dedi čuo od oca i baka Olge. Otac Stevan „o slavama“ je pričao da su između dva rata imali veliki američki „bjuik“ kojim su krstarili beogradskim ulicama. Leti su se vozili motorom „harli dejvidson“ sa prikolicom, jedinim u gradu.

Stevana je fascinirao moćni zvuk avionskih elisa na aeromitinzima, gde je njegov tata bio „zvezda“ programa.

Baka Olga je volela da pripoveda kako se opor miris kerozina osećao po celoj njihovoj kući u Zemunu. Navodno, izlazio je iz Jankovih letačkih odela ma kako ih oprali. Pričala je da žene koje su prale veš nikad nisu mogle da dovuku dovoljno vode sa zemunskih bunara da se skine avionska kolomast sa Jankovih uniformi.

- Deda, koji je 1927. sa tadašnjom lovačkom eskadrilom iz Novog Sada stigao na aerodrom u Zemun, ubrzo je od pilota lovca avanzovao u šefa opitnih pilota - priča Aleksandar, i objašnjava da je Janko bio taj koji je testirao tadašnje najbolje avione lovce.

Uz vezu koju je predsednik vlade Milan Stojadinović imao sa Adolfom Hitlerom, Jankova stručna reč bila je presudna da se kupe tada najbolji avioni - sto „meseršmita 109 e“, i da se nabave tada moderni nemački bombarderi DO-37. Pola od oko 75 bombardera po licenci je pravljeno u fabrici „Zmaj“ u Zemunu, a do aprila 1941. iz Nemačke su isporučena 73 „meseršmita“.

- Kraljevsko vazduhoplovstvo je bilo ozbiljno naoružano i spremno - konstatuje Aleksandar. Šesti lovački puk bio je vrhunski naoružan.

To, međutim, nije bilo dovoljno za ozbiljniji otpor sili od preko 2.000 nacističkih aviona, koja je sa svih strana napala našu zemlju...

NADžAK“ ERA

KAKO je pričala baka Olga, Janko je bio prilično „nadžak“ čovek i umeo je da se inati i na poslu i privatno. Iako je vozio skupi „bjuik“, kada bi dolazilo vreme da kola registruje - izvodio je pravi spektakl. Budući da su se vozila tada registrovala po težini, sa svoje limuzine je skidao sav lim i karoseriju i samo na točkovima je odlazio na pregled i merenje.

Kada su prvi put u Zemunu u Glavnoj ulici ofarbali „zebru“ za pešake, bio je zgrožen. Zar njega neko uči gde da pređe ulicu? Nikad je „regularno“ nije prešao.