KAD se tako mnogo mučim, kao ovih nekoliko dana, pomislim... što ne umrem da se ne mučim do kraja života. Ne dolikuje, to, čoveku koji je sedam godina učestvovao u najljućim ratovima. Ali, moram da izdržim do kraja, i ovo što mi je sudbina dodelila, spokojno i mirno kao Hristos.

Hristifor Crnilović, junak iz bataljona 1.300 kaplara, napisao je ovo sestri Zori u Vlasotince, nepunu godinu pred smrt, 1963. Ovaj srpski ratnik, koji je sa nepunih 25 godina života dobrovoljno pristupio srpskoj vojsci u Prvom balkanskom ratu, a ubrzo, u Velikoj vojni - đačkom bataljonu - umro je kao siromah, u najvećoj bedi, u slobodi države kojoj nije bio po volji. U FNR Jugoslaviji.

Bio je student minhenske škole, mlad, lep, darovit... Posle Velikog rata, posle velikih bitaka, vratio se zanatu. Oplemenio ga je ljubavlju koju je iz kuće poneo, prema srpskoj tradiciji i njenoj umetničkoj baštini.

- Ta ljubav ga je “vešto prevela iz slikarstva, preobratila ga u etnologa”, pa je počeo, decenijama, da prikuplja sve što je mislio da je vredno sećanja - zabeležio je slikar Aleksandar Tomašević koji je sa Peđom Milosavljevićem učio slikarstvo kod profesora Crnilovića. - Naš profesor Hristifor bio je, pre svega, intelektualac, izvanredan pedagog, poliglota. Od škole crtanja - od njega se učila škola života. I u ćutanju, više od kakvih traktata.

Na vojištima se nije štedeo, ali ga metak nije hteo, zapisao je Stanislav Vinaver o Crniloviću, drugu iz bataljona 1.300 kaplara. I od albanske golgote bio je jači. Jači i od bolesti, gladi... Od izdaja i predaja, od savezničkih licemerja. Za sve je imao zajednički odgovor, u četiri reči: “Ko izdrži, neka priča”. Tako je podneo i smrt brata Aleksandra, koji je ostao u bespuću Albanije (Hristifor Crnilović je, kasnije, u aprilskom ratu, 1941. izgubio i poslednjeg brata - profesora Uroša).

A on sam, profesor Crnilović, u izvojevanoj slobodi, nije mnogo govorio.

- Nemam vremena, a i da ga imam, ko bi me slušao. Eto, da ih sad ja pitam: šta će nam ujedinjenje, rekli bi: Kico je protiv kralja! Nisam. I ne bih umeo da se bunim. Ja znam samo da ratujem i radim. U oba slučaja - za otadžbinu. I znam da patim, jer vidim da nestaje.

Posvetio se radu. Tu je nalazio utehu i zaklon. Rad će mu, kasnije, u novoj državi FNRJ biti jedini spas. U nemirima i preispitivanju: zašto se borio.

Ratnici sa najvišim odlikovanjima iz srpskih ratova, kao ovaj junak i umetnik, nisu joj bili potrebni. Uglavnom, nisu. Mada je Hristifor Crnilović ćutao, ona ga se plašila.

Novo vreme, uprkos toj tišini, nije marilo za stare ratnike. Njihove Albanske spomenice, Karađorđeve zvezde, ordenje Belog orla i krune, proigrala je, kao i mnogi potomci odlikovanih, koji nisu pamtili, pa im se istorija ponovila.

- Draga Zoro - pisao je sestri Hristifor Crnilović. - Branim se tako što se udubim u moje radove. U neki cilj koji sam pred sobom postavio, ne misleći da li ću ga ostvariti. I, tako zaboravim muku. A ti, nemoj da zaboraviš. Sahrani me u Vlasotincu. Tu, sve nekako mislim, uz vašu brigu, barem me neće prekopati.

Umro je namučen. Gladan. U najvećem siromaštvu. Sahranjen je u rodnom Vlasotincu, kako je i želeo. A njegovo Vlasotince, danas, povodom veka od Velikog rata, vraća sećanje na svog znamenitog zavičajnog Hristifora Crnilovića.

BOGATSTVO ZBIRKE U MANAKOVOJ KUĆI

U Beogradu, u Manakovoj kući, i kustosi čuvaju uspomene na Crnilovića. Njegova zbirka, ovde, pravo je bogatstvo srpske baštine i umetnosti. Dragana Stojković (na slici dole), viši kustos Etnografskog muzeja, u čijem je sastavu i Manakova kuća - zdanje s dušom, kaže nam da se ovde čuvaju i Crnilovićeve sveske rukopisa i skica na - 21.500 strana. Tu su i nošnje koje je putujući na konjima, decenijama prikupljao na jugu Srbije. Poslednji dinar od svoje nasledničke plate odvajao je kako bi potomstvu ostavio značajne belege srpskog trajanja - kaže Dragana Stojković. - Bogata etno zbirka od nošnji, nakita, posuđa, alata prikupljena je njegovim rukama. I tu se vidi da je bio veliki esteta i veliki umetnik.

SEĆANjE NA KICU U VLASOTINCU

U Narodnoj biblioteci u Vlasotincu u postavci je izložba fotografija koje je na svom ratnom putu načinio Hristifor Crnilović, ovdašnji ratnik i poratni srpski jugoslovenski umetnik. Srboljub Takić, upravnik Biblioteke, kaže:

- Odužujemo se, i na ovaj način, našem Kici, napaćenom srpskom ratniku i znamenitom umetniku koji nije zadužio samo svoje Vlasotince, već našu, srpsku istoriju. Deo tog duga i sećanja na našeg slavnog pretka je i fondacija koju je naša opština osnovala. Da pomogne mlade talente, koji su, u umetnosti, na putu svog slavnog pretka.