PRILIKOM posete Sremčevoj spomen-sobi, Branko Miljković je seo za radni sto svog omiljenog pisca i uzeo njegovo pero. Nije ni sanjao da će se tu, kroz koju deceniju, naći i njegova spomen-obeležja, ali je još kao đak bio uveren da će postati velikan srpske kulture. Pisao je da skromnost nije vrlina.

Ostavština jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka, jubilej - 80 godina od njegovog rođenja, dočekala je u depou Narodnog muzeja u Nišu. To, međutim, nije konačno. Nedavno proglašena za kulturno dobro od velikog značaja, uskoro će biti izložena u Miljkovićevoj spomen-sobi. Grad Niš je dao galerijski prostor, a zaposleni u muzeju očekuju da će za ostalo stići novac iz Ministarstva kulture. Užurbano rade.

- Stalna postavka prikazaće život, rad i sudbinu Branka Miljkovića. Biće izloženi rukopisi, dokumenti, fotografije, prepiska, biblioteka, lični predmeti. Pokušaćemo da potpuno rekonstruišemo njegovu radnu sobu - priča nam Jovan Mladenović, viši kustos iz Odeljenja književne zaostavštine Muzeja.

Četiri decenije otkako je Miljkovićeva porodica poklonila Muzeju ono što je iza njega ostalo, u depou „samuju“ njegova odela, košulje, kaputi, mantili, prsluci, lula, naočare... Ovde su i leptir-mašne i šešir, po kojima mnogi pamte lepog i šarmantnog poetu. Sačuvana je i mastionica, zatim dva nalivpera, olovke, gumice...

TITOVA POZIVNICA NIŠKI muzej baštini i Povelju o dodeli „Oktobarske nagrade“ za zbirku „Vatra i ništa“, člansku kartu Saveza književnika Jugoslavije, pismo Udruženja književnika Srbije, u kome ga obaveštavaju da je primljen u ovu esnafsku asocijaciju, kao i pozivnicu Josipa Broza Tita za prijem povodom posete kralja Avganistana Mohameda Zahira. O pesniku svedoče i sačuvane fotografije - Miljković sa majkom Marijom u šetnji u Nišu, zatim sa prijateljima na Kalemegdanu, pa u Ohridu na Trećem jugoslovenskom festivalu poezije, sa prijateljima u Zagrebu...

- Miljkovićevi rukopisi su uglavnom kucani. Eseje i druge prozne tekstove pisao je na mašini marke „parkeo“, a pesme na „olimpiji“ - kaže naš sagovornik.

- Imamo ih obe. Rane pesme pisao je na papiru, olovkom. Bio je vrlo savestan i skoncentrisan u radu.

Među njegovim rukopisima su poznati epitaf „Ubi me prejaka reč“, pesme „Uzalud je budim“, „Ariljski anđeo“, „Balada ohridskim trubadurima“... Sačuvano je oko 300 originalnih rukopisa, od gimnazijskih do pesama koje su objavljene u zbirkama i brojnim uglednim časopisima i književnim listovima ondašnje Jugoslavije.

- Najviše pesama Miljković je napisao na pisaćoj mašini, a onda je olovkom unosio ispravke - priča Mladenović. - Ovde je više, uslovno rečeno, poslednjih pesama, koje su objavljene posle njegove smrti. Između ostalih, sačuvan je i njegov rukom ispisani moto: „Pesma se ne piše, ona se živi!“ To je suština i odgovor na mnoge nepoznanice njegove sudbine. Bio je, kako kaže Petar Džadžić, rođeni pesnik!

Miljković je bio natprosečno načitan i obrazovan. Veliki bibliofil. Knjige je donosio iz biblioteka, od poznanika, kupovao u antikvarnici, nabavljao ih sa „otpada“... Voleo je Šekspira, Džona Kitsa, Pola Verlena, Malarmea, Mandeljštama, Sen Džona Persa... Od filozofa Heraklita, Spinozu... Čitao je klasike ruske književnosti, domaće pisce i svoje savremenike.

- U biblioteci ima dosta knjiga na ruskom i francuskom jeziku. To su jezici sa kojih je prevodio. Pisao je često na marginama. Ima intervencija na pesmama, posebno onim pisanim u formi sonetnog venca, ali i na svojim prepevima.

U Miljkovićevoj zaostavštini dosta je njegovih originalnih prevoda. Najviše je prevodio ruske i francuske simboliste. Još kao gimnazijalac preveo je čuvenu poemu „Oblak u pantalonama“ Vladimira Majakovskog. Prevodio je Borisa Pasternaka, Andreja Belog, Aleksandra Bloka, Leonida Martinova, a od francuskih pesnika Žaka Prevera, Andrea Žida, Pola Verlena, Remboa, Malarmea...

Miljković se dopisivao sa mnogima. Iz zaostavštine se, kao posebno dragocena, izdvajaju pismo francuskog književnika Alena Boskea, koji Miljkovića poziva da ga poseti u Parizu, što je on i učinio, i Zajednice evropskih pisaca iz Rima. Tadašnji generalni sekretar Đankarlo Vigoreli ga obaveštava da je postao član ove ugledne evropske asocijacije pisaca, koju smatraju idejnom pretečom Evropske unije.

Sačuvano je nekoliko Miljkovićevih pisama Izetu Sarajliću i Slavku Mihaliću. Pisali su mu hrvatski pisci, njegovi prijatelji - Zlatko Tomičić i Mihalić, kao i srpski - Milovan Danojlić, Božidar Timotijević, Žika Lazić, Čedomir Minderović, Aleksandar Tišma, Predrag Palavestra...


KRAJ U DVADESET SEDMOJ GODINI

- NE postoji nijedan dokument koji se odnosi na Miljkovićevu tragičnu smrt, osim službene umrlice u kojoj je konstantovano da je smrt nastupila u pet sati ujutru 12. februara 1961. Svakako da će kontroverze oko tog događaja biti aktuelne - objašnjava Mladenović. - Po službenoj verziji, u pitanju je suicid i to je posle smrti objavljeno u medijima.

Život autora stiha „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“ okončan je u Zagrebu, u dvadeset sedmoj godini. Njegovo telo nađeno je obešeno o drvo u parku u centru grada. Njegov odlazak nikad do kraja nije razrešen. Ne zna se da li je ubijen ili je sam rešio da ode...