UBISTVO patrijarha srpskog Lukijana Bogdanovića, poslednjeg arhiepiskopa karlovačkog, u septembru 1913, bilo je, danas je izvesno, uvertira u Prvi svetski rat. Ubijen je u okviru priprema Austrougarske za konačan obračun sa Srbijom, a taj zločin je godinama, iako je u pitanju visoki crkveni velikodostojnik, prećutkivan.

Najšira javnost će sve detalje saznati za mesec dana, kada se očekuje premijera dokumentarnog filma „Poslednji karlovački patrijarh Lukijan Bogdanović“ Stefana Dimitrija Dimića, za koji je scenario napisao Žarko Dimić.

Mada je u to vreme poglavara SPC birao Srpski crkveno-narodni sabor, odluku je morala da potvrdi vlada Ugarske, a konačnu reč davao je car Franjo Josif.

- Patrijarh Bogdanović došao je na patrijaršijski presto 1908, posle smrti patrijarha Georgija Brankovića - objašnjava za „Novosti“ akademik Vasilije Krestić, istoričar. - Bio je mađarski državljanin, Mađari su ga i postavili i podržavali kao čoveka od poverenja. Međutim, u balkanskim ratovima dokazao je da nije mađarofil. Uz njegovu pomoć i blagoslov slata je ogromna pomoć Srba iz Ugarske braći preko Save i Dunava.

To je jedna od stvari koju bečki dvor nikako nije mogao da mu zaboravi. Od njega je, zbog lakše kontrole, traženo i da sedište patrijaršije iz Sremskih Karlovaca premesti u Budim, što je odbio. Takođe mu nije oprošteno što je za episkopa budimskog izabran Georgije Zubković, a ne ugarski favorit Georgije Vidicki.

Priča o patrijarhovoj smrti počinje u leto 1913. godine, kada je pošao na lečenje u Joakimovu banju, blizu Karlsbada, odakle je produžio u Badgaštajn.

- Srpska pobeda u balkanskim ratovima remetila je ravnotežu i planove Austrougarske. Patrijarh je pošao kod cara u Beč da objasni razloge svoje podrške i pomoći Srbima, i usput svratio u banju na odmor. Ugari su odlučili da ga likvidiraju. Postoje dokazi da su ga ubila dva policajca na mostu. Jedan mu je išao u susret spreda, drugi otpozadi. Završio je u potoku - kaže Krestić.

Pre nego što će se uopšte saznati da je Bogdanović mrtav, dva meseca je traženo njegovo telo. U sedište Karlovačke mitropolije vest da je nestao stigla je 1. septembra. Šest dana nakon nestanka u reci Ahe nađeni su prvi tragovi - parče donjeg rublja, a zatim i deo košulje s jezičkom na kome su, latinicom, bili inicijali L. B. Oni su se podudarali s inicijalima na ostalim košuljama nađenim u patrijarhovoj sobi. Ubrzo su nađeni i drugi delovi odeće. Korito reke Ahe je svakodnevno pretraživano, a određena je i nagrada od 1.000 kruna onome ko prvi nađe patrijarhovo telo.

Kad su žandarmi obustavili potragu, dr Emil Vasiljević, šurak patrijarhovog brata, nastavio ju je. Konačno, kad je krajem oktobra voda opala, u blizini železničke stanice Klamštajna, tridesetak kilometara od mesta nesreće, našao je patrijarhov leš. Telo se savilo oko drvenog stuba jednog mosta, i pokriveno okamenjenim peskom ličilo je na kamen.

Delovi pronađenog obezglavljenog tela patrijarha u reci Ahe / Cipela pronađena na mestu zločina

Od glave je ostao, praktično, samo donji deo vilice, pa je identitet i utvrđen na osnovu popravljenih zuba. Drugi dokaz bio je telegram patrijarhovog obućara Dušana Brkića sa merama Lukijanove noge. I patrijarhov krojač je poslao mere, koje su odgovarale nađenom telu.

Patrijarh je, 2. novembra, sahranjen u Sremskim Karlovcima, ispod oltara Gornje crkve. Car Franjo Josif je na sahranu poslao carskog i kraljevskog podmaršala Adolfa barona Remena-Barenfelda, a srpski kralj generala Božu Jankovića.

ZAKASNILI S GRAĐOM PO rečima akademika Krestića, Srbija je dužna da se brani od pokušaja prekrajanja istorije i da publikuje sva dokumenta koja dokazuju njenu nevinost. Međutim, iza nemačke istoriografije, baš kao i iza njihove ekonomije, stoji daleko više novca. - Oni su do sada objavili više od 200 knjiga, dok smo mi jedva dobili pare da objavimo svoju građu. Srbija i tu kasni jer su sve sile već objavile svoju diplomatsku građu 1903-1914, koja pokazuje njihovu ulogu u predvečerje rata - kaže Krestić.

- Narod je ovacijama pozdravio izaslanika srpske vlade, ceo vagon su iskitili cvećem i na stanicu ga ispratili uz pevanje nacionalnih pesama. Barona Remena gotovo da niko nije ni gledao - objašnjava istoričar Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima.

Po bečkoj i ugarskoj štampi počele su da kolaju razne glasine, od toga da je patrijarh bio žrtva atentata izvršenog po želji ugarske vlade, do toga da je bio depresivan, pomračenog uma, i da je izvršio samoubistvo. Još pre nego što su nađeni njegovi ostaci, u mađarskoj štampi pojavio se napis „Patrijarh Bogdanović ubijen“, u kome je pisano kako je pao kao žrtva južnoslovenske zavere. I Pavle Joanović, državni sekretar ugarskog premijera grofa Tise, uporno je tvrdio da su patrijarha ubili srpski zaverenici.

Događaj je rasvetljen 1922. kada je arhimandrit Georgije Vidicki u „Patrijaršijskom glasniku“ obznanio nove činjenice. On je jula 1913. boravio u Karlsbadu. Tada ga je na poverljiv razgovor pozvao jedan neimenovani mađarski grof, koji je pretpostavljao da je Vidicki, posle neuspelog imenovanja za budimskog vladiku, neprijateljski raspoložen prema patrijarhu Lukijanu. Grof mu je poverio planove grupe ugarskih političara da po svaku cenu Lukijana Bogdanovića onemoguće, „moralno ili fizički“, da dalje obavlja dužnosti.

- Ideja je bila da se ovim ubistvom srpski korpus u Austrougarskoj obezglavi i odvoji od Srbije, posebno zato što je bilo dosta Srba među oficirima. Srbija je posle balkanskih ratova postala mala regionalna sila, koja se širila na jug. S druge strane Save i Dunava radilo se na pokatoličenju i mađarizaciji srpskog življa. Veliki su bili pritisci i na srpsku crkvenu autonomiju - kaže Žarko Dimić.

Akademik Vasilije Krestić / Žarko Dimić

Nemačko carstvo podržavalo je Austrougarsku i težilo da se proširi na istok. Dimić ističe da je Austrougarska bila spremna za rat, i da je ubistvo patrijarha, na koje Srbija nije imala snage da odgovori, iznurena posle balkanskih ratova, bilo samo uvod. Beč je znao da se priprema ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda, i to im je i odgovaralo kao povod za rat.
- Ferdinand je bio nezainteresovan za rat sa Srbijom, za razliku od Nemaca, koji su bili zainteresovani. Beč se nije potrudio da spreči to ubistvo, mada su znali da će do njega doći.

MANIPULACIJE AUSTRIJSKO ministarstvo spoljnih poslova je odmah po ubistvu Franca Ferdinanda poslalo izaslanika u Sarajevo, koji je zaključio da Srbija nije kriva. Ali uvek će biti istoričara koji će za novac ili pod pritiskom pokušati da manipulišu činjenicama. Oni, kad-tad, bivaju raskrinkani, poručuje Krestić.

Zanimljivo je da je dvadesetih godina u Beču izgoreo arhiv sa svim dokumentima koji su pokazivali upravo činjenice kako je pripreman i kako je izbio Veliki rat. A za vreme Drugog svetskog rata iz Srbije je izneto više od 100 vagona dokumenata koji o tome pričaju. Još tada je počela njihova revizija istorije i pokušaj da se sebe zbace krivicu i ratnu odštetu - smatra Dimić.

Akademik Krestić dodaje da je priča o Lukijanu Bogdanoviću dugo bila „namerno zaboravljena“, jer su vlasti posle Drugog rata pokušale ideološki da obezvrede crkvu, koja je u to vreme bila ne samo verski, već i nacionalni stub društva. Zato je značajno da se šira javnost, pre obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, a posebno s obzirom na nemačke i austrijske pokušaje revizije istorije, obavesti i o ovom događaju.

- Na stotine je dokumenata koji pokazuju da se Austrougarska spremala za rat. Nije slučajna podela između Centralnih sila i sila Antante. Nemačka i Beč su hteli preraspodelu kolonija shodno svojoj narasloj ekonomskoj moći. Nemačka je imala samo 3.000 kvadratnih metara kolonija - kaže Krestić, i dodaje da nije prijatno nositi žig sile koja je izazvala dva rata i krivac je za nesreću tolikih ljudi. Otuda pokušaji revizije, koji ne prestaju, a vešto se koriste i u dnevnopolitičke svrhe.