VELIKI vojvoda Novak zvani Grebostrek verovatno je jedini Srbin koji je doživeo da mu 1313. romejski car Andronik II Paleolog organizuje trijumf u Konstantinopolju. Ovakvu počast dobijale su samo vojskovođe Rima u vreme njegove stare slave. Srpski vojvoda dočekan je kao oslobodilac starih maloazijskih gradova Nikeje, Nikomedije i Bruse.

Godinu dana ranije on je s kraljem Milutinom već stekao slavu u slamanju osmanske okupacije Velike Romanije, prostora između Crnog mora, Dunava i Adrijanopolja (današnjeg Jedrena).

Finalna bitka ovog evropskog pohoda odigrala se na Galipolju, strateškoj tački na kojoj je sultan Osman planirao da koncentriše trupe i krenu na opsadu Carigrada, koji se nije oporavio od krstaške okupacije.

Srpske pobede na Galipolju i Maloj Aziji razlog su zašto je vojvoda Novak Grebostrek jedina ličnost koja se imenom pominje u srednjovekovnim „Životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih“, a da nije član vladarske porodice Nemanjića, ni arhijerej.

Istoričari kažu da su srpske pobede 1313. bile finale višegodišnjeg rata s odmetnicima Katalanske kompanije, najopasnije plaćeničke vojske svog doba, i Osmanlijama koji su kao konjanici bili u njihovoj službi. Prvo je plemić-monah, a kasnije arhiepiskop Danilo Drugi, sa svojim vojnicima uspeo da odbrani Hilandar od trogodišnje opsade, posle čega se kompanija raspala.

IZBIO TURKE VEST o srpskoj pobedi 1313. je ulila očajničku nadu umirućem Romejskom carstvu, a svedočanstvo o njoj kralj Milutin ostavio je u Crkvi Svetog Đorđa, ratnog zaštitnika Nemanjića, koju je kao zadužbinu podigao u Starom Nagoričanu. „Sazda se dom svetog i velikoslavnoga mučenika Hristovog Georgija u dana svetorodnog i previsokog kralja Uroša Milutina i Bogom samodršca sve srpske zemlje i pomorske pri blagočestivoj kraljici Simonidi i pri igumanu Antoniju godine 6821. (1313). Te godine kralj izbi Turke“, urezano je na granitnoj ploči iznad zapadnih vrata hrama Svetog Đorđa.

Deo najamnika ponudio se da služi srpskom kralju Milutinu, verujući da će uspeti da ga iznenade kao njegovog tasta cara Andronika i otmu mu zemlju. Međutim, srpski vladar je bio drugačijeg kova i spremno je dočekao pobunu.

Nije pazio ni na svoje telo od njihovih napadaja, no kao neboparni orao posred njih prolazeći javljaše se jasno“, zapisao je Milutinov biograf.

Odlučni srpski vladar nije se zaustavio slamanju pobune najamnika, već je pored svoje garde mobilisao državnu vojsku i rasturio razbojničku državu koju su Osmanlije i Katalani napravili u Velikoj Romaniji. Taj poduhvat su godinama ranije bezuspešno pokušavale i vizantijske trupe i latinski krstaši.

- Srpska vojska toga doba bila je moderna, dobro obučena i opremljena. Sudeći po srednjovekovnim tekstovima, Milutin je u slamanju pobune prvo angažovao i ličnu gardu, koju su činili profesionalci najamnici Germani. Zatim je mobilisao plemiće-pronijare koji su imali obavezu da uvežbavaju i opreme određen broj boraca. Naravno, i sitnu vlastelu, koja je poznata pod imenom vojnici - kaže Branko Bogdanović, vojni istoričar.

On smatra da podatak vizantijskog letopisca Nićifora Grigora da je Milutin u evropski pohod poveo 2.000 konjanika nije celovit.

- Uz njih je sigurno išla i pešadija, koja je i u srednjem veku bila osnova vojske. Srpske vojskovođe su sigurno vodile svoje čuvene lukonoše, koji su bili dobro poznati zbog veštine hitrog ispaljivanja strela. U srednjem veku oni su imali ulogu mitraljeza. Za razliku od već zastarele rimske pešadije, srpska je bila lako zaštićena verižnom košuljom, šlemom i malim štitom koji je služio i za odbijanje napada i kao oružje. Koristili su srpski mač koji je bio veoma cenjen, ali i sablju jer su od istočnjaka videli da je mnogo efikasnija za sečenje, što je naročito važno kod konjice.

On smatra da su Srbi ratujući tokom opsade Hilandara protiv Katalanske kompanije i Osmanlija u njenom sastavu dobro procenili taktiku neprijatelja i uspešno joj se suprotstavili.