U Ljubišinoj harmonici objedinjeni su topli, ljudski glas, setna violina, virtuozna frula, moćne orgulje i osećajna slovenska duša.

Ako je čuveni kompozitor Radoslav Grajić, ovom rečenicom, digao „graju“ oko legendarnog harmonikaša Ljubiše Pavkovića, nema razloga ni mi da spuštamo ton. Jer ceo svoj umetnički život popularni Pavke posvetio je izučavanju balkanskog folklora, otkrivajući njegove tajne, negujući njegove autentične vrednosti i lepote. Najkraće - široka duša balkanska.

Bio je dvadeset osam godina na mestu umetničkog rukovodioca Narodnog orkestra RTS. Sada je u penziji, ali njegovi prsti ne miruju. I dalje nekoliko sati prebiraju po harmonikaškim dirkama. On ne bi mnogo o penzionisanju. Na naše insistiranje, ipak, malo podiže tonalitet:

- Ne znam šta bih sada radio da sa harmonikom u naručju na čelu orkestra, sa tradicijom dugom osam decenija, gledam izvlačenje lutrije i nekih loptica. Da slušam „gazdaricu“ kako priča petnaest minuta, a onda na harmonici da ispratim dva anonimusa. Hvala lepo, ali ne.

Pojačavajući, pomalo, ton nastavlja da ga je pred penzionisanje mnogo puta bilo sramota iza koga stoji i svira:

- Jedva sam čekao da ispunim zakonske uslove za odlazak u penziju, da ne moram više da pratim kojekakve tipove i polugole žene koje sebe zovu pevačicama.

Ni posle mirnijih penzionerskih dana nije promenio mišljenje o našoj estradi:

- Više ne znam šta je ovo. Bilo bi manje strašno kada bih sve ovo što se dešava mogao da nazovem cirkusom. Ali ovo je mnogo opasnije od toga. Turbo-folk je jedan duhovni zločin prema ovom narodu. Narodu je dosta kiča, željan je poštenih mladih ljudi, malo urbanizovanijih i civilizovanijih.

OČEVA “KRITIKA“ - Uvek kad se porodično okupimo, a ja držim harmoniku, moj otac Bogdan mi kaže: „Ajmo, Ljubo, onu našu“. I onda deda počne „Oj oraje, oraje“, i kao uvek to se oduži. Ja malo da ga skratim, često promenim registar na harmonici, što mog oca zbuni. Kad on čuje, samo rukom mane i kaže mi: „Ne prati se, Ljubo, ta pesma tako“.

Tu stavljamo tačku na ovu vrstu muzike i vraćamo se karijeri Ljubiše Pavkovića, jer je on „prva violina“, pardon, prvi harmonikaš u našoj priči.

Rođen je u Beogradu, pre 66 godina, od oca Bogdana, poreklom Ličanina, i majke Mire, Makedonke. Verovatno su mu i ti izmešani geni pomogli da sa jednom lakoćom svira melos čitavog Balkana, ali i evergrin, klasičnu muziku... Nije snimio mnogo ploča, mada su one aktuelne i dan-danas, ali je rekorder po broju trajnih snimaka u Radio Beogradu. Ima ih nekoliko hiljada.

Dobitnik je mnogih značajnih nagrada, ali sa ponosom izdvaja onu iz 2000. godine. Tada je na takmičenju harmonikaša u Moskvi dobio specijalnu nagradu za izuzetno muziciranje - „Srebrni disk“, koji mu je uručio šef Katedre Ruske muzičke akademije Fridrih Lips. To praktično znači da je proglašen za najboljeg harmonikaša sveta.

A sada malo više detalja o počecima našeg vrhunskog umetnika.

- U Narodni orkestar primljen sam još 1970. godine. Tada je to bio hram, san svakog mladog čoveka, plafon i vrhunsko dostignuće. To je bila škola narodne muzike na ovim prostorima. Posle pogibije velikog violiniste Radeta Jašarevića jedno vreme orkestar je vodio Boki Milošević, a posle sam ja nastavio.

ARMUNIKAŠI I HARMONIKAŠI Pavković u šali, a u svakoj šali ima i pomalo zbilje, kaže da postoji podela među njegovim „kolegama“.
- Postoje armunikaši, harmonikaši i muzičari na harmonici. Za mene kažu da pripadam ovoj trećoj grupi i hvala im na tome.

Takođe se priseća da je njegov prvi trajni snimak u radiju bio „Ljubišino kolo“.

- Da, iz filma „Uvenuće narcis beli“. Prvo sam sebi obezbedio, odnosno namenio jedno kolo, pa onda familiji, pa deci jednog brata, pa drugog brata, onda su i moja deca došla na svet i na kraju su svi dobili „svoje ime i prezime“ u mojim kolima. Dakle, imamo: „Peđino kolo“, „Marijino“, „Mirjanino“, „Milanovo“, „Vladino“, „Boćino“...

Ne zaboravlja ni ono kolo koje je namenio supruzi Zorici, ali nije joj bilo suđeno.

- Neko je rekao „ovo ti je mnogo medeno kolo“, i to je trajno ostalo „Medeno kolo“, a nikad „Zoričino“. U međuvremenu, ono je postalo broj jedan u Srbiji, i tako već 20 godina. I ono mi je najomiljenije.

Mnoge njegove kolege, pripremajući se za ovaj razgovor, su nam rekle da Pavković ima apsolutni sluh:

- To je ogromna prednost, ako se poveže sa muzikalnošću i velikim radom. To mi je dalo mogućnost da budem vrhunski, kako kažu, i na svom instrumentu, i da slušam orkestar „iz svih uglova“.

Pitali smo ga i koliko mu je škola pomogla u napredovanju:

- Ja sam samouk, jer, posle niže i srednje muzičke, nisam hteo da upišem teoretski odsek na Akademiji, a harmonike nije bilo. A ona je svetski instrument. Nekad kažem da može da bude i svetski, i koncertni, ali i „opštinski“ instrument, kada pratite kuma. Ona je čitav orkestar - u desnoj ruci je onaj koji svira, a u levoj - nekoliko ljudi koji ga prate. Na ovim prostorima ona sa dugmićima smatra se za „seljačku“, dok je ova moja, klavirska, „kao“ malo kulturnija. Iste te „dugmiće“ sviraju i Nemci, Francuzi, Rusi i Argentinci, ali kod njih to nije seljački samo zato što imaju odsek za to.

Kod nas, naravno, na Muzičkoj akademiji ne postoji odsek za narodnu harmoniku, a kada bi ga bilo, naš sagovornik ima jednu zanimljivu ideju:

- Postoji pesma, jedna od mojih najdražih, „Magla padnala“, koja je izuzetno zahtevna i vrlo mali broj pevača se usuđuje da je interpretira. Inače, po mom mišljenju, to je najbolje pevala Danica Obrenić. Dakle, da postoji odsek na Akademiji za narodnu muziku, ta pesma bi bila završni ispit. I ko ne zna da otpeva „Magla padnala“, neka padne.

Pošto je Srbija zemlja harmonike, želja mu je da ona bude dostojanstveno predstavljena na „Kolarcu“. I, kako stvari teku, ta želja će mu biti ispunjena. Koliko već na proleće, tamo će imati jedan solistički koncert u pratnji orkestra. Pripremajući se za taj veliki događaj, trenutno sprema novi solistički CD na kojem će svirati bez orkestra:

- Na tom ce-deu sviraću sve što mi padne na pamet. Da se čuje harmonika, bez ikakvih pomagala, i onda će se videti gde sam, šta sam i ko sam.