KAKO mi je? Tako... Kao na raspeću. Predugo traje ova nesreća i nevolja. Savijaju i ubijaju. Ali, borim se. I sa mislima i sa godinama, samo da dočekam da ga puste. U ovaj naš dom, i kada mu je bilo teško, unosio je molitvu i radost. Hrabrio nas dok smo posustajali.

Bitolj, periferija grada. U domu Vraniškovskih dočekuju nas majka utamničenog arhiepiskopa ohridskog Jovana (Vraniškovskog) Galena, sestra Marija, inženjer tehnologije, ujak, primarijus dr Isajlo Popovski, monahinje iz manastira Svetog Jovana iz Nižeg Polja... Rođaci, komšije i prijatelji ove porodice. Puna kuća!

- Proslavili smo nedavno i našu krsnu slavu. I ove godine bez njega i njegove molitve - kaže Galena. - Sestrinstvo je pripomoglo. Njima sam i predala kolač i sveću. Rekla sam: „Vi ste ih i zaslužile. I vi ih preuzmite dok moj sin sužnjuje.“

Galena Vraniškovska je prosvetni radnik u penziji. Školovana i školovala generacije u vreme komunizma, a potom i koju godinu kasnije u tranzicionoj Makedoniji, ali se u ovoj kući znalo ko su Vraniškovski.

- Čuvali smo naše srpske korene i svoju pravoslavnu veru. Tako smo podizali i svoju decu. Tako sam učila i tuđu. Da znaju kom narodu i naciji pripadaju, kojoj veri i da neguju to, svoje. Nikada ni prema kome nismo imali ni rezervu, a bože sačuvaj mržnju. I, da vam kažem, za nas nije bilo iznenađenje kada se moj sin opredelio da služi i korenima i veri. Ali, ovakvoj nesreći niko se nije nadao. Srce mi krvari.

U svakom kutku doma Vraniškovskih ima ponešto što podseća na vladiku Jovana. Fotografije, ikone, skromni darovi majci i sestri.

- Pola godine nisam ga videla. Toliko sam bila vezana za postelju. Ovih dana ću ga posetiti. Da li ću izdržati? Moram. Ćerka mi kaže: „Majko, ne brini, dobro je on.“ A ja znam da mu je zdravlje ugroženo. Možda i sam život. Šećer mu je previsok. Voda u kolenima. U istrazi mu ni lekovi nisu bili dostupni. Ni lekar. Ti dani istrage su mu, ja mislim, narušili zdravlje. Ali, majka se ne miri sa nesrećom. Nadam se i čekam ga.

Arhiepiskop pravoslavne ohridske episkopije, Jovan, u zatvoru „Idrizovu“ kod Skoplja, prošle godine počeo je izdržavanje kazne od dve i po godine robije po presudi Osnovnog suda u Velesu. Presuda je izrečena posle procesa koji je trajao punu deceniju. Za, kako je obrazloženo, „proneveru 250.000 evra u periodu dok je bio vladika makedonske crkve“.

- Kakva prevara?! Ništa nije dokazano, niti se ko trudio da bilo šta dokaže. A ja znam da bi svaki denar koji je imao ili dobio on uložio u crkvu. Za pomoć monaštvu i vernicima kojima je to bilo potrebno.

DA ŽIVIMO U STRAHU KADA je početkom jula ove godine, u poslednjoj presudi arhiepiskopu Jovanu izrečena kazna od dve i po godine robije, osuđeno je osamnaestoro njegovih sledbenika: episkopi, monahinje, vernici i najbliža rodbina. Svima je izrečena kazna: dve godine zatvora, uslovno - pet, ukoliko tokom tih pet godina ne ponove „delo“. - Zastrašuju nas da ćutimo - kaže nam monahinja Magdalina iz manastira Svetog Jovana. - Osuđeni smo bez krivice, bez ijednog dokaza. A tih pet godina, uslovnih, to je da živimo u strahu.

Vraćamo vreme...

Kada je blaženopočivši patrijarh Pavle 2002. godine pozvao monaštvo i sveštenstvo Makedonske pravoslavne crkve da prihvati liturgijsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a na osnovu Niškog sporazuma dveju crkava iz juna iste godine (koji je MPC izigrala), tada episkop veleški Jovan, kao i monaštvo i sveštenstvo iz njegove eparhije odazvali su se pozivu na jedinstvo. Usledila je odmazda makedonske crkve, ali i države. Već sledeće godine, vladika Jovan je osuđen na pet dana zatvora zbog „remećenja javnog reda i mira i pružanja otpora policijskom službeniku“.

Koja je prava „krivica“ bila vladike Jovana? Pokušao je da obavi svetu tajnu krštenja u crkvi, koju makedonska crkva smatra svojom! Godinu dana kasnije (2004) vladika Jovan je privođen i osuđen zbog „podstrekivanja na etničku i versku mržnju“. Obrazloženje nadležnog suda bilo je „u crkvenom kalendaru je oklevetao MPC, prihvatio da bude egzarh Pravoslavne ohridske episkopije, obavljao je službu u roditeljskom stanu“. Robijao je 220 dana!

Sledeće godine (2005) vrhovna crkva srpskog pravoslavnog naroda, Pećka patrijaršija, vladiku Jovana je proglasila arhiepiskom ohridskim. Već 2006. godine on je optužen za proneveru 57.000 evra. Prvostepeni sud je odbacio optužnicu jer nije bila utemeljena ni u jednom dokazu, ali je drugostepeni Apelacioni sud zatražio novo suđenje. Na drugom suđenju vladika je oslobođen. Ali, Apelacioni sud je naložio treće suđenje. I osudio ga. Bio je u zatvoru 256 dana.

U međuvremenu, tokom decenije, vladika, ali i sveštenstvo i monaštvo koje je sledilo kanonsko i liturgijsko jedinstvo sa SPC, bili su fizički napadani. Za njim je, na kraju raspisana i Interpolova poternica. Saznao je za nju dok je bio u Bugarskoj od koje je Skoplje tražilo da ga Sofija izruči. Bugari su odbili, i posle suđenja, u potpunosti ga oslobodili i ukinuli zabranu napuštanja teritorije Bugarske.

Ipak, početkom decembra prošle godine, arhiepiskop je uhapšen na grčko-makedonskoj granici. I tada je protiv njega ponovljen postupak, budući da je na prethodnom „osuđen u odsustvu“. Na ročištu, na koje, kako tvrdi njegova odbrana, i nije bio pozvan!

- Bio je u Solunu da zakaže odbranu doktorata - kaže majka vladike Jovana. - Tada su ga uhapsili. Prvi put, posle hapšenja, videla sam ga fizički slabijeg, ali duhovno nije klonuo ni trunku. Bog mu daje snagu. A ja sam mislila da neću izdržati... Nije bio u monaškoj mantiji, već u nekakvoj trenerci. Hrabrio je on nas, umesto mi njega.

ISTRAGA NEDOSTOJNA LJUDI U ISTRAŽNOM zatvoru vladika Jovan Vraniškovski proveo je više od godine. U zatvorskoj sobi sa najcrnjima, kriminalcima, narkomanima, trgovcima ljudima... - I papir, običan list papira, otimali su mu zatvorski službenici - priča majka. - Bile su to godine užasa. On ničim nije pokazivao da mu je teško. A mene je to ubijalo.

Ponovo vraćamo vreme...

Tada je, posle proglašenja za arhiepisopa Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, i izbacivanja iz Mitropolije u Skoplju, progona monaštva i sveštenstva koji su ga sledili, vladika Jovan na imanju roditelja počeo da gradi crkvu i konake, manastir Svetog Jovana Zlatoustog, u selu Niže Polje podno Pelistera. Stigli su buldožeri uz jako obezbeđenje policije.

- Noću su počeli da ruše crkvu - seća se Galena. - Moj suprug Argil je, sa mojim bratom, odjurio, a pošao je i narod. Suprugu nisu dozvolili da priđe.

Govorio je: „Pustite me, crkva je na mom imanju, mom imanju...“ Nisu ga pustili. Ostao je na putu i odatle slušao kako sve puca. Ruši se. Kada se, pred zoru, vratio kući, reč nije mogao da progovori. Ni danima posle, umro je, ubrzo. Patnja koju je iz te noći poneo, presekla ga je.


Sutra: Na udaru i spomenici