NASLOV jedne od njegovih pesama glasi „Nisam te se nagledao“. Sve ono što je prošao u životu i muzici, takođe sažima u jednoj rečenici: Svega sam se nagledao!

A, imao je Rade Vučković, kompozitor i pevač, svega da se nagleda tokom više od pet decenija bogate karijere. Dok sedimo u jednoj kafani, koja je takođe deo njegove sudbine, beležimo kroz šta je prošao čovek koji je napisao više od dve hiljade kompozicija.

Za početak voli da naglasi da ima dva zavičaja: rodnu Kuršumliju, za koju je i danas posebno vezan, i Beograd, kome je darivao neke od svojih najlepših stihova. Ljubav prema knjigama nasledio je od majke Nade, a s vremenom je zavoleo i muziku. Početkom šezdesetih obreo se u Beogradu, da bi se upisao u prvi razred Srednje muzičke u „Mokranjcu“. Diplomirao je posle četiri godine u Prištini. Potom je upisao beogradsku Muzičku akademiju i studirao na odseku za kompoziciju. Završio je prvu godinu, a onda je sve počelo...

- Imao sam 19 godina kada sam sa sestrom Gordanom stigao u Beograd - seća se Vučković. - Ona je upisala psihologiju, a ja Muzičku akademiju. Živeli smo kao podstanari. Brzo sam se snašao u velikom gradu i skoro svake večeri nastupao sam u „Topčiderskoj noći“. U to vreme ovaj restoran je bio omiljeno stecište Beograđana, a posebno muzičara.

Otac Bogoljub, naravno, nije imao pojma o ovoj dopunskoj delatnosti njegovog sina, ali jedne noći je banuo i zatekao ga na radnom mestu. Tata je rekao da mu je sve jasno, ali da mu novac za školovanje više neće slati.

NEZABORAVNA DRUŽENjA - NEKAD sam se družio i pomalo „zalivao“ sa Šabanom, Zoranom Radmilovićem, Tomom Zdravkovićem, Mikom Antićem... - seća se s nostalgijom Vučković.
- Bila su to divna vremena. Nema više pravih boema. Nema više ljudina, nema više konstantnih druženja. Sve sam to opisao u pesmi „Kusur od života“. Ode voz pun uspomena. Sada bih pevao, ali džaba. Svi bi rekli da sam mator. Samo na Balkanu pevač i kompozitor mogu biti matori.

Celu tu zategnutu atmosferu relaksirali su glumac Zoran Radmilović i pevač Zlatko Golubović, koji su udarili brigu na veselje. Ocu je bilo milo što se njegov sin nalazi u tako poznatom društvu. Rade je kasnije napisao pesmu posvećenu upravo toj noći: „A, onda sam počeo da lutam, ja ne znam više s kim, venčavao sam se i razvodio sa kafanama beogradskim“.

- Otac je znao šta sam hteo da mu poručim tim stihom. Ali, strašno mi je žao što nije doživeo da vidi kako akademika Vojina Šulovića i mene proglašavaju za počasne građane Kuršumlije.

Posle te čuvene topčiderske noći, sve je krenulo svojim tokom. Susret sa Borisom Bizetićem bio je presudan za njegovu karijeru. Bilo je to početkom sedamdesetih. Bizetić je tada radio sa Mikijem Jevremovićem, ali je, iz nepoznatih razloga, Radetu ponudio da otpeva njegovu pesmu: „Tako je plakala Isidora“. Za kratko vreme ploča je prodata u više od 400.000 primeraka. Mnogi roditelji su zbog te pesme svojim ćerkama davali imena Isidora.

Vučković je u „Topčiderskoj noći“ ostao četiri godine i polako ulazio u čudesni svet estrade. Njegova prva kompozicija sa kojom se predstavio muzičkoj javnosti bila je „Nikad joj oprostiti neću“. Bila je na B strani singla na kojoj je bila i pesma „Zbogom, Mari“. Desilo se da je ova sa B strane preko noći postala hit.

- Priliku da ih snimim dobio sam kao pobednik „Maksovizije“ čuvene emisije Televizije Beograd - kaže Rade. - Onda sam se sasvim posvetio komponovanju i nastale su i danas poznate kompozicije „Viki, Viki, Violeta“, „Ana, napiši mi pismo“, pa „Ciganin i violina“, „Srećne godine“, „Zbogom, Aleksandra“. Ukupno sam snimio dvadeset pet „singlova“ i četiri albuma, a potom sam otišao u Pariz da četiri godine provedem u „Raspućinu“.

Sve dok nije upoznao Budimira Jovanovića, koji je komponovao za Šabana Šaulića, Vučković se bavio zabavnom kafanskom muzikom. Kada je upoznao narodnu muziku, nastao je pravi bum, tako da su njegove prve kompozicije u tom duhu sve do danas ostale veliki hitovi. Da nabrojimo neke najpoznatije: „Kako si majko, kako si oče“, „Dođi da ostarimo zajedno“, „Dva galeba bela“, „Sneg je opet, Snežana“, „Sanela“, „Danima te čekam“, „Šumadijo, ko bi tebe ostavio“, „Rado, lepa Rado“, „Nisam te se nagledao“... Komponovao je više od dve hiljade pesama, od toga samo za Šabana više od stotinu. Kroz njegovu majstorsku radionicu prošli su, između ostalih, Zoran Kalezić, Snežana Đurišić, Mitar Mirić, Džej, Vida Pavlović, Dobrivoje Topalović, Ljuba Aličić...

Sve posle toga, manje više, u njegovom životu je pesma. Ali, Vučković nije samo kompozitor i pevač, već i poeta. Napisao je roman o Vlahovićima i Vučkovićima, svojim precima. Njegova majka Nada bila je ćerka čuvenog vojvode Rada Vlahovića, koga je kralj Nikola poslao u Toplicu da pomogne ustanike. S tim Radetovim dedom su bila i njegova braća Toško i Milinko, takođe veliki junaci. Priču je gradio na tome što su bili ratnici, a škole pre toga završili u Beču, u prosvećenoj Evropi. Pitamo ga da li će mu notne sveske zameniti neki novi romani i da je digao ruke od komponovanja.

- Kakvi, bre, taman posla. Imam još puno hitova u mojoj glavi. U čuvenoj Skadarliji još se sviraju i pevaju moje kompozicije. Šta ću ja bez muzike.


NASLEDNICI

- STALNO sam u kontaktu sa mojom decom - kaže Vučković. - Moj najstariji sin Aleksandar živi u Kembridžu, drži tamo dva restorana. Dolazi svake godine u Beograd. Kada je jednom dolazio, njegovu ćerku Stelu vodio sam u zoološki vrt. Bio je i Aleksandar sa nama i slatko mi se smejao. Rekao mi je da se vidi da nisam talentovan ni za tatu, ni za dedu. U pravu je. Moj najmlađi sin Vuk ide u školu i svira violinu. Ćerka Jelena, koju sam dobio sa Gocom Božinovski, krenula je u velikom stilu mojim stopama i postala poznata pevačica.