KRAJEM oktobra, u kanadsku novinarsku „Kuću slavnih“ uveden je kao majstor fotografije svetskog kalibra naš poznati fotoreporter Boris Spremo. Dugi niz godina je mislio da je Orden Kanade, koji mu je uručen 1997. godine, kruna svih nagrada, koje je ovaj osamdesetogodišnjak dobijao u životu. Priznanje da je među najslavnijim ljudima ga je, kako kaže, iskreno iznenadilo:

- Ovo priznanje je slatko i prija kao šlag na torti - kroz osmeh poručuje Boris Spremo.

Rođen je u Rijeci 1935. godine, ali je detinjstvo i ranu mladost proveo u Beogradu gde je upoznao glad i bedu, ali se i zaljubio u fotografiju. Za to su krivi njegov rođak, koji je snimao gradski život i učio ga da pravi u lavoru fotografije i otac, koji mu je 1949. kupio prvi fotografski aparat.

- Aparat se kao harmonika razvlačio, ali je sve radilo. Tada sam i zvanično mogao da postanem fotograf i da od toga živim. Sviđalo mi se što mogu da idem okolo po utakmicama, raznim događajima i „beležim“ neponovljive trenutke. I kada sam sredinom pedesetih emigrirao u Italiju, aparat me je spasao egzila, jer sam snimao izbeglice, zarađivao lire i potom preko Francuske, kada sam prodao svoju kameru za brodsku kartu, ušao 1957. godine u Kanadu - seća se Spremo tih burnih godina.

SNIMAK SA GROBLJA
- Posebno mi je draga fotografija na kojoj supruga ubijenog senatora Roberta F. Kenedija, Etel, sutradan po sahrani, sa sinom stavlja ružu na njegov grob. Snimao sam je potajno i za tu fotografiju sam na konkursu „Slika godine“ u Americi osvojio drugu nagradu.

Iako je imao diplomu beogradskog Instituta za kinematografiju u Montrealu i Torontnu, mladi Spremo nije radio kao kamerman, već kao perač sudova i berač duvana. Čim je uštedeo 300 dolara kupio je novu kameru i počeo da slika kućne i crkvene proslave, venčanja, svadbe, fudbalske mečeve i da prodaje slike, ali i da ih šalje lokalnim novinama.

- List „Globe & Mail“ mi je objavljene fotografije plaćao pet dolara. Onda sam nenadano dobio nagradu „Fotos meseca“, za snimak skakača udalj na Panamskim igrama. Uhvatio sam momenat kada je doskočio i kada se pesak raspršio na sve strane. Bio je to veliki prestiž za mene u to doba. Posle šest meseci primili su me da radim za stalno. Moja mlada supruga Ika i ja smo plakali tri dana od radosti - ispoveda se Boris i priznaje da je mladu upoznao preko slika folklorne grupe „Stražilovo“ i da je posle 57 godina braka zaljubljen u nju. Imaju četiri ćerke i sedmoro unučadi.

Kao najnagrađivaniji fotograf u Kanadi karijeru je nastavio u listu „Toronto star“. Tokom pet decenija rada, Spremo je fotografisao rat u Vijetnamu, Izraelu i Iraku, nemire u Belfastu i Gazi, tri olimpijade, bio je jedini putnik na promotivnom letu „boinga 747“, sretao je i gledao okom kamere Džordža Buša, Gorbačova, Jeljcina, Fidela Kastra, Šarla de Gola, Tita, kanadskog premijera Pjera Trudoa, Žaklinu Onazis, glumce od Elizabet Tejlor do Opre Vinfri, muzičare od Džona Lenona do Brusa Springstina, srpskog šampiona Džordža Čuvala i legendarnog Mohameda Alija. Fotografisao je venčanje princa Čarlsa i princeze Dajane, njenu posetu Kanadi i Dajaninu sahranu.

- Celog života sam imao poriv da budem usred akcije, da mi dok radim adrenalin „udara u glavu“. Izazovi su me privlačili. Nije me bilo strah da idem na ratište, da se penjem na toranj visok 440 metara, jer sam u glavi imao samo ideju da moram da napravim dobru fotografiju. Dešavalo mi se da u Africi zaplačem gledajući narod koji živi u bedi i nemaštini. Gledam dete koje umire i doktor mi kaže da bi možda preživelo da ima čašu mleka dnevno. Onda dođem kući i često me obuzmu sve te slike koje sam proživeo i bude mi teško - ne skriva emocije Spremo.

Kada je sedamdesetih godina prošlog veka krenuo na zadatak da snimi „Bitlse“ u Torontu, naleteo je na pucnjavu između razbojnika i policajaca i snimio je.

- U ovoj profesiji potrebno je da budete snalažljivi, dovitljivi i da rešavate sve probleme i nedoumice u letu. Jednostavno, morate biti brži od onog što se dešava. Za ovaj posao su bitni refleksi. Moraš da prepoznaš nagoveštaj koji ukazuje trenutak koji želiš da ovekovečiš, „da uhvatiš PIK momenat“ - otkriva tajnu svog zanata Boris, koji je u karijeri osvojio 289 svetskih i kanadskih nagrada i nije se uobrazio.

Na poslu je bio poznat kao veliki istraživač, a u srpskoj zajednici u Kanadi kao veliki patriota. Uvak kada mu se ukaže prilika priča da je Beograđanin.

- Boris je miran i staložen i niko za njega ne bi pretpostavio da je izveštavao sa toliko opasnih mesta i situacija. Vrlo je neposredan i jednostavan. On smatra da je fotografija umetnost, a njemu je sklonost ka umetnosti urođena - opisuje ga novinarka Ivana Đorđević iz Toronta.

Majstor fotografije iz kanadske „Kuće slavnih“ pripremio je knjigu memoara u kojoj će kroz zapise njegovog oka iza kamere objaviti svoju životnu priču i otkriti kako je postao najbolji majstor fotografije na svetu. Fotoaparat i dalje stalno ima pored sebe, ali sada kao penzioner. Slika samo za svoju dušu.




PREMIJEROVA “CENZURA“

- Sa kanadskim premijerom Pjerom Trudoom sam proveo 12 godina putujući po celom svetu. Bio je izvanredan čovek, opušten, druželjubiv, duhovit i spontan. Na jednom rođendanu on se iznenada iskolači na mene, a ja ga uslikam. Kada je video fotos nije mogao da veruje u kakvoj sam ga pozi uhvatio. Zamolio me je da fotografiju ne objavim dok ne umre. Tu sam sliku čuvao 12 godina i objavio sam je u „Torontstaru“ kada je preminuo - otkriva Spremo.