OD TAPŠANJA po ramenima dobio sam reumu, a od bacanja za loptom obolele kukove!

Ovim rečima nas dočekuje legendarni golman Milutin Šoškić, popularni Šole. Nekadašnjeg majstora među stativama, a sada, nažalost, među štapovima, tešimo da je u njegovoj bogatoj karijeri bilo više mesta za radost nego za tugu.

Džaba uteha. Govori nam da je na listi čekanja za operaciju kukova. I to se baš oteglo. A mi došli da se podsetimo kada je ravno pre pedeset godina branio za tim sveta protiv Engleza. I da otvorimo "knjigu o Milutinu", ovog puta o Šoškiću, ništa manje uzbudljivu od čuvenog romana Danka Popovića.

Pitamo ga kako je to bilo pred sto hiljada ljudi na "Vembliju" braniti planetu od napada Engleza. Kada atakuju Bobi Mur, Džimi Grivs, Bobi Čarlton... a brane se Đalma Santos, Rejmond Kopa, Alfredo di Stefano, Euzebio... Šole je meč počeo na klupi, uz jednog Ferenca Puškaša i Uve Zelera. U drugom poluvremenu zamenio je čuvenog Lava Jašina. Doduše, Englezi su pobedili sa 2:1, ali sada to nije ni bitno, jer Šole je bio na krovu sveta. I svi u Srbiji i Jugoslaviji su se time ponosili.

- Drago mi je što sam bio učesnik jedinog takvog spektakla u istoriji svetskog fudbala - kaže Šoškić. - Podvlačim, jedinog, jer je samo tada FIFA bila pokrovitelj meča, a sve druge utakmice pre ili kasnije, bile su revijalnog karaktera.

Sećanja polako naviru, propraćena ponekom suzom i setom na njegovom licu. Pripoveda da je na put krenuo potpuno sam, a da mu se kasnije pridružio dr Mihailo Andrejević, član borda FIFA:

- U Londonu sam proveo pet nezaboravnih dana kao cimer sa Jašinom, koje ću pamtiti dok sam živ. Dobio sam i zlatan sat koji sam, nažalost, izgubio u selidbama, a dres u kojem sam branio neko mi je otuđio.

A selidbe njegovih predaka počele su odavno. Niko, rodonačelnik Šoškića, sa ocem Vulem i porodicom stigao je iz Bratonožića u Vasojeviće početkom 18. veka. U Ulotinu, selo između Andrijevice i Plava. Jedan plemenski ogranak naselio se kasnije u Jablanicu, metohijsko selo nadomak Peći. Tamo je poslednjeg dana decembra 1937. natraške ugledalo svet četvrto dete kraljevog podoficira Jeremije i Radunke. Ispostavilo se, najcenjeniji srpski golman svih vremena - Milutin.

KOSMET BOLI SA posebnim emocijama Šoškić nam je pričao da ga boli gubitak Kosova i Metohije, njegovog zavičaja. - Odrastao sam u patrijarhalnoj porodici, Drugi svetski rat proveo u izbeglištvu u Pećkoj patrijaršiji. Tamo sam zadojen verom i ponosom. Otud, sve i da hoćete, ne možete da budete grešni. Ne možete da obrukate porodicu, veru. Svoju zemlju.

- E, moje naopako dete - oteo se uzdah majci Radunki, nakon što je iskusna babica spasla oba života.

I tako, Milutin se rodio sa nogama napred, a ne kao druga deca, s glavom napred. Mada je, kasnije, kao svetski golman, branio više glavom nego nogama.

- Kada sam davnih godina došao u Beograd, prvi put sam u životu video autobus, tramvaj... Bio sam klinac kada sam stigao, a ovaj grad me prihvatio i odnegovao kao svoje dete. Iz Beograda sam odlazio na olimpijske igre, na svetska i evropska prvenstva i uvek sam se tu vraćao. Velike zasluge za sve što sam uradio u karijeri i životu pripadaju Beogradu.

A karijera je bila prebogata. Nije preskočio nijednu selekciju, ni u Partizanu, ni u reprezentacijama Srbije i Jugoslavije. U crno-belima je počeo kao pionir, sve dok nije postao reprezentativac.

Odigrao je "more" utakmica, osvojio zlatnu olimpijsku medalju, drugo mesto u Evropi, četvrto mesto u svetu i, kao što je već rečeno, branio za tim sveta.

- Od tog fudbala, kada se sve sabere, ja sam dobio ovaj štap uz čiju pomoć hodam i bolove u kukovima, kao što sam već rekao, od silnog padanja - kaže Šoškić. Tu malo zastane i zasuzi, a onda uz osmeh nam reče kako je prvi put poneo kapitensku traku u njegovom Partizanu.

- Igrali smo derbi protiv Željezničara iz Sarajeva i na tom meču se opraštao naš kapiten Bruno Belin. U jednom startu je bio neoprezan i napravio penal. Bilo mu je teško da se na taj način oprosti od crno-belog dresa, prišao mi je i šapnuo na uvo: "Šole, molim te odbrani penal." Tako i bi. Ja se bacim, skinem penal, a Bruno odmah skine traku i da mi je, da bih je ja sledećih sedam godina s ponosom nosio na ruci.

TUĐMAN I DRESOVI - NIJE tačno da je Partizana oformio Franjo Tuđman, tada kaplar ili kapetančić - objašnjava Šoškić i dodaje da je stariji od Partizana osam godina. - Nije nam Tuđman promenio dresove. Na meču Partizan - Juventus smo promenili boje. Tada smo igrali nerešeno, a u znak pohvale i pažnje predsednik Juventusa Anjeli nam je poklonio dresove i zato smo promenili boje, na inicijativu Bobeka, Takača i Bobe Mihajlovića.

Posle domaće karijere, otišao je u Keln gde je imao dva preloma noge. Zbog prljavština u fudbalu, skinuo je golmanski dres iako je, kako sam kaže, mogao da zaradi velike pare.

Posle završetka golmanske karijere Šoškić je radio kao trener u OFK Beogradu, Partizanu, Kikindi, kratko vreme u Požarevcu. Napustio je Stari kontinent i otišao u Ameriku gde je 235 puta sedeo na klupi američke reprezentacije kao član stručnog štaba. Tu se upoznao sa mnogim ličnostima američke administracije: Gorom, Klintonom, Kisindžerom, slikao se s njima, dobijao priznanja i pohvale. I svuda je bio uvažavan i cenjen.

A iz njegove majstorske radionice, pošto je godinama bio trener golmana američke reprezentacije, izrasli su: Bred Fidel, Tim Hauard, Bred Guzan, Kejsi Keler i mnogi drugi koji su završili u engleskoj Premijer ligi.

Vraćajući se na njegovu osnovnu, golmansku, profesiju, pitamo ga koje kvalitete bi trebalo da ima čuvar mreže da bi stekao svetsku slavu?

- Lopta je ženskog roda, ako joj ne ideš u susret, nećeš do nje ni doći. To nisam ja izmislio, već sam čuo od neprevaziđenog fudbalskog maga Ilješa Špica, zapamtio i godinama prenosio svojim učenicima. Golmani bi trebalo da obrate pažnju i na stil branjenja. Većina naših čuvara mreže pri šutu skoči, pa samim tim nisu u mogućnosti da reaguju kako treba. Golman mora da bude sa obe noge na zemlji.

I danas, posle toliko godina koje su prošle s mnogo muka, naš legendarni Šole je sa obe noge na zemlji. Doduše, malo boli, ali proći će i to. Jer nisu ostala samo sećanja, već i nadanja da će se neko setiti i pomoći legendi da ipak što pre dođe na red za operaciju kukova.


TUŽNO I RUŽNO

- NAŠA fudbalska liga je previše slaba - kaže Šoškić.

- Najbolji igrači odlaze iz svojih klubova. To rasipanje kvaliteta nijedna fudbalska sila ne može da izdrži, a kamoli Srbija. Brza prodaja igrača je rak-rana našeg fudbala. Uz to, naša liga je užasno dosadna, jer se za titulu bore samo Partizan i Zvezda. Inače, na derbije više ne idem jer je tamo sve tužno i ružno.