ORDEN carice Milice i Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, koje su SPC i Republika Srbija posthumno dodelile heroini Drugog svetskog rata Diani Budisavljević, konačno će stići u ruke njenih naslednika. Na odvojenim svečanostima, patrijarh srpski Irinej i predsednik Srbije Tomislav Nikolić uručiće odlikovanja Dianinom praunuku Leonardu Rašici, koji je jedan od najzaslužnijih za to što je na njenu humanost palo novo svetlo.

Leonardo je, uz pomoć „Novosti“, doputovao iz Brazila, gde živi sa porodicom. Naredni mesec provešće u Srbiji, Republici Srpskoj i Hrvatskoj, gde će razgovarati sa „Dianinom decom“, preživelim logorašima koje je humana Austrijanka otrgla od sigurne smrti, kao i svojim rođacima koji pamte Dianu. Na osnovu njihovih svedočanstva i svog istraživanja, Rašica će u Brazilu objaviti knjigu o životu žene koja stoji iza najveće humanitarne akcije u Drugom svetskom ratu - spasavanja 12.000 srpske dece iz ustaških logora smrti.

Pre samo tri godine, delo Diane Budisavljević bilo je gotovo nepoznato u javnosti. Naravno, znali su za njen poduhvat istoričari, pamtili su je logoraši i njeni potomci. Ali nije je bilo u medijima, udžbenicima, niko nije javno govorio o njoj. Baš zato nam se tada javio Leonardo Rašica. Želeo je da što više ljudi sazna priču o toj hrabroj ženi. O zločinu protiv koga je ustala i deci koju je spasla. Pre nego što ih zaborav proguta. „Novosti“ su tada objavile feljton koji je učinio da se za Dianu čuje i da se ispravi bar deo nepravde.

Istorija ne ostavlja mnogo mesta za sumnju. Diani pripada mesto uz Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti spasao 1.200 Jevreja, i Irenu Sendler, spasiteljku 2.500 jevrejske dece iz varšavskog geta. Pa i ispred njih, ako se dobročinstvo i srčanost uopšte mogu meriti.

Zašto se ćutalo o Diani i njenom dobročinstvu, pokušaće da otkrije i njen praunuk Leonardo.

Leonardova baka Jelka, otac Orsano, prabaka Diana i pradeda Julije Budisavljević

- Čak i u porodici se nije govorilo o tome - priča nam Rašica. - Meni je baka, Dianina kćerka Jelka, tek usput jednom pomenula da je njena majka spasla neku decu tokom Drugog svetskog rata. Nisam tada mogao ni da zamislim da to nije bilo tek nekoliko mališana, već čak 12.000. U nekoj kutiji sa papirima pronašao sam isečak vesti o Dianinom dnevniku iz nekih hrvatskih novina. Tada sam odlučio da njen poduhvat predstavim javnosti, da ispričam priču o velikom zlu i još većoj hrabrosti, ali i da saznam zašto se o tome ćutalo. Ni sama Diana posle rata gotovo nikada nije pričala o tome. Pretpostavljam da je bila razočarana odnosom novih komunističkih vlasti, koje su joj oduzele kartoteku u kojoj su bila sačuvana imena i pravo poreklo dece koju je spasla iz logora i dala hrvatskim vlastima, s namerom da ih posle rata vrati njihovim pravim porodicama. Verujem da je razočaranje bilo preveliko, a sećanja suviše bolna.

Austrijanka Diana (devojačko prezime Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, saznala je za užase kroz koje u logorima NDH prolaze pravoslavne žene sa decom sasvim slučajno. „Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslavne vere ne postoji nikakva akcija pomoći“, zapisala je u to vreme Diana u svom dnevniku, koji je 2003. godine sa nemačkog prevela njena unuka Silvija Sabo i u malom tiražu ga objavila u Zagrebu.

SEĆANJA NA BRATA I SESTRU - KOMŠIJA i blizak prijatelj moje prabake ispričao mi je da ona čak ni na samrtničkoj postelji nije želela da govori o svom poduhvatu - priča Leonardu.
- Ni njena kćerka, moja baka nije pričala o tome. Ipak, jednom mi je opisala rastanak dečaka i devojčice, brata i sestre, koje su spasli iz logora ali su morali da ih razdvoje. Imali su četiri, pet godina. Sećala se koliko su se grčevito grlili i kako nisu hteli da puste jedno drugo. Zaplakala je dok mi je to pričala. Pre toga sam je samo dvaput video da plače.

Diana je rizikovala sve, pa i sam život, da bi pomogla srpskoj deci sa Kozare, Korduna, iz sela u Bosni i Hrvatskoj. Uz pomoć svoji saradnika (profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić) lično je obilazila po zlu čuvene logore NDH - „Lobor-grad“, „Staru Gradišku“, „Gornju Rijeku“, „Sisak“ i „Jasenovac“. Izgladnelu, bolesnu, često na samrti, decu je popisivala, uzimala iz logora i davala hraniteljskim hrvatskim porodicama. U svojoj kartoteci čuvala je njihova imena i poreklo. Da imaju kome da se vrate posle rata.

- Najveća tragedija za Dianu bila je kada su joj posle rata pripadnici Ozne oduzeli kartoteku - kaže Leonardo Rašica. - Zbog toga nije mogla da pomogne preživelim članovima porodica da dođu do svoje dece. Tada je razočarana zaćutala i više nije govorila o tome. A očigledno je da ni tadašnjim vlastima nije bilo u interesu da se priča o tome da je srpsku decu iz logora spasavala jedna Austrijanka, a ne, recimo, komunisti, pa je na nekoliko decenija ćutanje prekrilo jednu od najvećih humanitarnih akcija u najsurovijem sukobu u istoriji čovečanstva.

Kasnije, Diana se vratila u rodni Insbruk, gde je i umrla 1978. u 87. godini. Nikada se nije u potpunosti oporavila od posledica obilaska ustaških logora.

- Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale mališane. Preležala je i tifus, i do kraj života je trpela posledice tri nervna sloma - priča Leonardo.

Mnogi roditelji mališana koje je Diana spasla nikada nisu pronašli svoje najmilije jer su komunističke vlasti oduzetu kartoteku čuvale u tajnosti. Brojna deca nikada nisu saznala da su prve godine života provela u ustaškim logorima. Odrasli su kao Hrvati, bez sećanja na prave roditelje.

Ostoja Guskić, jedno od Dianine dece, imao je sreću da se posle rata ponovo sretne sa bratom i preživelim rođacima. Kada je sa ocem, majkom, dvojicom braće i sestrom, odveden u logor, bio je dovoljno veliki da bi ih zapamtio.

Dočekao je Leonarda Rašicu u svom stanu. Sa Dianinom slikom na zidu i jabukom na stolu. Baš takvu, ispričao je Leonardu gotovo sa vrata, Diana je dala njegovom starijem bratu Borislavu u „Jasenovcu“.

- Sećam se lepe mlade žene koja se jednog dana pojavila u „Jasenovcu“ - opisivao je Leonardu svoj prvi, i jedini susret sa njegovom prabakom. - Prišla je mojoj majci, otac mi je tada već bio ubijen, i pitala je da li želi da joj poveri svoju decu kako bi pokušala da ih spase. Majka je nas trojicu je dala Diani.

Do detalja je Ostoja pričao Leonardu svoja zastrašujuća iskustva iz „Jasenovca“, premeštanje u dečji logor u Sisku, put do jedne hraniteljske porodice, a zatim i do druge u kojoj je dočekao kraj rata.

- Spavao sam u senu, na sanduku od dasaka koji sam sam napravio, jedini prijatelj mi je bila mačka - sećao se Ostoja. - Nisu me nikada pazili i voleli kao sopstveno dete, ali zahvalan sam im što sam preživeo. I više od svega, zahvalan sam gospođi Diani koja me