BESPOSLENO popodne, internet i insert iz čuvenog jugoslovenskog filma "Deveti krug". Slučajan niz događaja koji je zatvorio životni krug dug 66 godina.

Toliko je vremena prošlo od trenutka kada je italijanski pesnik, dramski pisac i hirurg Zaharije Galo poslednji put sreo svoju sestru od tetke, do momenta kada ju je prepoznao kao glavnu glumicu velikog filmskog hita iz šezdesetih godina, na koji je slučajno naišao na internetu. Bila je to, tada debitantkinja, a danas glumačka legenda - Dušica Žegarac.

Šezdeset šest godina od poslednjeg susreta, njih dvoje juče su se ponovo sreli u Beogradu. Na ivici suza, srećni, ne skrivajući emocije. Više od šest decenija gotovo ništa jedno o drugom nisu znali. Juče, ponovo su bili brat i sestra.

- Moja majka Ljubica rođena je sestra Dušičine majke Ane - priča nam Zaharije, koji među emocijama lakše pronalazi reči. - Krajem tridesetih godina upoznala je mog oca, Italijana, koji se odmah zaljubio u nju. Imala je prelep osmeh poput Dušice. Venčali se se i preselili u Tunis. Ja sam se rodio godinu dana kasnije i neko vreme živeli smo srećno. Kada smo u savezničkom bombardovanju ostali bez kuće i svega što smo imali u Tunisu, roditelji su odlučili da se vratimo u Italiju, gde sam ja odrastao i proveo čitav život. Majka mi je uvek pričala o Beogradu. I redovno se dopisivala sa sestrom Anom.

SEĆANJA DUŠICA Žegarac, osim što piše poeziju, završila je i dva filmska scenarija. Trenutno traga za producentima koji će joj pomoći da ih pretoči u filmove. Krajem godine biće predstavljena njena knjiga pod naslovom "Sećanja".

Zaharije je imao osam godina kada je sa starijim bratom prvi, i donedavno poslednji put, došao u Beograd. Rodni grad svoje majke. Tada je upoznao svoju sestru od tetke, trogodišnju Dušicu.

- Sećam se putovanja čuvenim "Orijent ekspresom", pamtim mirise, ukuse, porodicu i kupalište na Savi između dva mosta. Polovina moje duše je srpska - priča Zaharije.

Teško je uhvatiti nit razgovora koji treba da sažme 66 godina i dve sudbine. Prepliću se prošlost i budućnost, sećanja i planovi, rečenice prate samo sopstvenu logiku. Vraćamo se na trenutak kada je Zaharije prepoznao sestru koju nije video decenijama.

Zaharije je na "Fejsbuku" napisao da veruje da u Beogradu ima sestru koja je poznata glumica. Njegov prijatelj, prevodilac i književnik Dragan Mraović odgovorio je jednostavnim pitanjem: "Pa zašto je ne pronađemo?" I pronašao ju je. Uostalom nije tako teško pronaći svima u Srbiji dobro poznato lice. Zaharijev dolazak na 50. Beogradski međunarodni susret pisaca bio je odlična prilika za susret.

- Na neka pitanja jednostavno nema odgovora - razmišlja Dušica kada je pitamo kako je došlo do toga da se njih dvoje nisu videli decenijama. - Mi smo skladna porodica i nikada nije bilo sukoba i problema. Jednostavno se dogodilo. Svet je bio drugačiji tada. Nije bilo lako otići u Tunis ili Italiju. Do šezdesetih godina bilo je teško čak i izaći iz zemlje. Naše majke su se dopisivale, održavale su kontakt.

ŽIVITE ZA LjUBAV, A NE ZA NOVACBEOGRAD je ostao veliki evropski grad, uprkos svim lošim stvarima i nepravdama koje je trpeo - otkriva nam Zaharije svoje utiske o novom susretu sa srpskom prestonicom. - Čak smo vam i mi Italijani doneli nesreću. Ja sam, naravno, 1999. godine protestovao protiv bombardovanja ispred baze iz koje su poletali bombarderi. Srbija je uspela da sačuva jedinstven duh. Čini mi se da ovde ljudi ipak više žive za ljubav i druženje nego za novac.

Dušica se, od kada je ređe viđamo na filmu, posvetila pisanju. Piše i poeziju. Ljubav prema pisanju nije jedino što spaja Dušicu i Zaharija.

- Neverovatno je koliko toga imamo zajedničkog - pričaju uglas, ona na srpskom, on na italijanskom. Drže se za ruke. - Kao da smo zajedno odrasli. Delimo ljubav prema poeziji, muzici, lepoti, filmu. Čak se ispostavilo da oboje imamo po dve mačke.

- Sada sam je našao i ne puštam je - kaže Zaharije. - Dolaziću ovde svake godine, a Dušica će dolaziti kod mene u Italiju. Želim da upozna moju porodicu, moja dva sina. Ja ću učiti srpski, ona italijanski.

- Objavićemo zajedničku knjigu poezije, ja ću u Srbiji čitati njegove pesme, on će u Italiji moje - dodaje Dušica.

- Pišem dramu u kojoj će Dušica igrati - obećava Zaharije.

Ponovo se reči prepliću. Govore uglas, različitim jezicima. A govore isto.

- Znam da deluje da sve ovo pričamo tek tako, ali mi to zaista mislimo - kaže Dušica. - Pravimo planove i planiramo da ih ostvarimo.

Sada govori Zahariju:

- Znam da nas naše majke sada vide. I znam da su srećne.



PESNIK I LEKAR
ZAHARIJE Galo rođen je u Susu, u Tunisu. Po profesiji je hirurg, a kada se penzionisao, posvetio se pisanju. Objavio je zbirke poezije: "Skrivene reči", "Glasovi na vetru", "Kao puž koji voli prut", "Akamos" i "Pečat potrebe". Pisao je eseje, dobitnik je nacionalnih i međunarodnih nagrada, zastupljen je u mnogim antologijama italijanske poezije. Njegova pozorišna dela izvedena su u raznim gradovima Italije. Živi u Bešeljeu, u Italiji.