OVDE, gde je srpskoj vojsci „jedini bio put“, stigli smo trajektom iz Igumenice, u kasnu noć. Iza je ostala Albanija, put dug gotovo hiljadu kilometara kojim su pešačili i na kom umirali srpski zbegovi.

Na Krfu su, iscrpljeni pešačenjima, glađu, našli spas. I večni mir.

Ujutro, rano, javljamo se Ljubomiru Saramandiću, kustosu u Srpskoj kući.

- Preko Albanije ste... Vi ste prva novinarska ekipa koja je krenula tim putem da podseti na stradanje naše vojske. Verujem da ćete imati dobar materijal. Da, čekam vas. Čekaću vas ako treba i čitav dan - kazao je Saramandić.

Ulica Mistoksidi, srpska trobojka je putokaz, izlaze i ulaze grupe posetilaca, preko puta je suvenirnica.

- Najviše se traže šajkače, onakve kakve su nosili naši vojnici - kaže prodavac.

- Traže se i naše zastave, fotografije kralja Petra.

U Srpskoj kući smenjuju se posetioci. Čitave grupe, od najmanje trideset ljudi, pa i više... koliko god može da stane u ovaj neveliki muzej naše bolne i slavne istorije.

Priključujemo se ljudima koji su od odmora odvojili vreme da čuju priču o srpskim vojnicima „bogovima otadžbinske dužnosti“. Potresne priče koje pokreću suzu i nadimaju grudi ponosom.

Saramandić im priča:

- U istoriji nije zabeleženo da je čitav jedan narod, njegova vojska, Vrhovna komanda... Kralj... Poslanici i crkveni velikodostojnici, odabrao žrtvu umesto kapitulacije. Zajedno su podneli put golgote do Krfa. Kralj, kao i kaplar. Vojvoda, kao i običan vojnik. Mitropolit, kao i svaki vernik u zbegu. Jednaki u stradanju.

U zbegovima su bili i Ljubomir Davidović, koji je borbi za slobodu Srbije dao sina, Branislav Nušić - jedinca, Stefana Bana. Andro Nikolić - dva sina.

- Svaki roditelj žali jednako, bio on predsednik Skupštine Srbije, ili bio bezimeni nesrećnik - govorio je Andro Nikolić poručniku Stanku Ivanoviću u Crkvi Svetog Spiridona, u gradu Krfu. - A vidiš ti, Stanko, koliko je među nama crnih belega. Za sinovima, za kćerima... Očevima i majkama. Za čedima u kolevkama... I ja, sad, da zakukam za mojom dvojicom! Neću!

TVOJ SIN, STEFAN BAN LjUBOMIR Saramandić čita nam i pismo koje je Branislavu Nušiću ostavio sin pre pogibije na Suvoboru. Pismo je mladiću nađeno u džepu šinjela.
„Dragi Ago (tako je zvao oca), ne žali za mene.
Ja sam pao na braniku otadžbine. Za ostvarenje onih velikih ideala koje smo svi, tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo.
Osećam, štaviše, da bih mogao korisno poslužiti i budućoj Srbiji. Ali, takva je sudbina. Tvoj sin, Ban“.

Iz ovog starog hrama zvona prekrivaju reči kustosa Saramandića koji citira poruku starog kralja, narodu u povlačenju:

- Na jedno vam se zaklinjem, ako nam nove borbe spremaju sramotu, da budemo pobeđeni, neću preživeti tu propast, nego sa otadžbinom umreti i ja.

Sretenje 1916. godine. Počelo je iskrcavanje srpske vojske na Krf. Književnik Dragiša Vasić beleži:

- S lađa su stizali živi leševi. U ritama. Izgladneli i oboleli. Ličili su na aveti koje su se jedva kretale. Nikada, a možda nikada neće biti zabeleženo da je na jednom tako malom prostoru bilo skupljeno toliko bola, kada je stigla srpska vojska. Da se ovde odmori, ishrani, naoruža... A jednim delom da se umre.

Krf je u to vreme imao oko sto hiljada stanovnika. Trećinu u samom gradu, a ostalih sedamdesetak hiljada po varošicama i selima na ostrvu. A primio je - 135.000 Srba.

- Možete li da zamislite te slike, kada se na ostrvo slilo više naših zbegova, nego što je bilo Krfljana - kaže Saramandić. - Zadivljujuće je za ovdašnji narod bilo da su za zbegovima stigli i Vlada i Parlament, kralj, Vrhovna komanda, vladike, bogoslovi, gimnazijalci, studenti, državna štamparija... Čitava država kojoj su Grci pružili utočište. Sve do povratka u slavu i slobodu.

Beležimo kazivanje kustosa. Ono potiskuje svaki osećaj lepote koju pruža slika Krfa, i ovog leta, prepunog gostiju.

Ali novinarskoj znatiželji nikada kraja. Pitamo dolaze li potomci u srpsku kuću, donose li neke priče, svedočenja dosad nezapisana...

- Dolaze, kako da ne dolaze. Iz Aleksinca je ovde stigla žena - priča kustos. Dugo se zadržala. Posle razgledanja, ispričala je: „Bila sam dete. U kući sam našla nekakvu značku. Iznela sam je i mi smo se, sa njom, igrali u prašini. Tek posle sam saznala da je to dedina Albanska spomenica. A tek sad znam kakva joj je vrednost“. Potresla me ova priča, više nego i jedna druga. Potreslo me, jer smo i mi, kao ovo dete što se igralo Albanskom spomenicom, proigrali deo naše slavne istorije. Ideologija koja ju je potisnula u zaborav, od junaka je napravila izdajnike. Progonila stare ratnike i njihove porodice. Ako je za utehu... to je da se njihovi potomci sada ovde vraćaju...

OBRAZ OSVETLASMO STANISLAV Vinaver, na Krfu, piše: „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičijasmo. Svakom obraz osvetlasmo. Sve od sebe, sobom dasmo. Ogrešijasmo. Odagnasmo, ogrejasmo. Kao sunce, prosejasmo. Odolesmo, otrajasmo“.

Počasna vitrina muzeja. Srpska truba iz vojničkog kovčega, fotografije zbegova, starog kralja, koji je zbog žalosti za otadžbinom pustio bradu. Ovekovečeni trenuci golgote.

Čudo je kako su fotografije odolele vremenu. A čudo je i kako su nastale.

- Zabeležio ih je fotograf Vrhovne komande, Miloje Igrutinović - upućuje kustos.

Najpotresniji deo muzeja je onaj o ostrvu Vidu.

Ipak, najstrašnija srpska drama očitava se pred nama iz oglasa u „Srpskim novinama“, koje su štampane ovde, na Krfu:

- „Obaveštavam srpsku javnost da mi se kuća ugasila i da mi je, pre dva dana, poginuo poslednji, četvrti sin, apsolvent prava“.

U vitrini je i svojeručni putopis vojvode Putnika koga su vojnici bolesnog, preko Albanije, preneli na rukama. Napisao je u samrtničkoj postelji:

- „Vojnici Srbije, moja braćo, deco moja. Pozdrav staroga vašeg vojvode sastoji se u ovoj jedinoj rečenici, svetloj kao luča. Napred, pobeda je naša“!

Tako će i biti. Na Krfu oporavljeni srpski vojnici će krenuti prema Solunu. Odatle u proboj.

(Nastaviće se)