U Valoni hiljade mrtvih Srba, nigde groba

NA koju god stranu da se okreneš, pogled se sudari sa nekadašnjim betonskim puškarnicama. Nemi svedoci komunističke Albanije i vojske Envera Hodže, još odolevaju. Ali pusti i obrasli šibljem, stopljeni sa sivim kamenim strminama. Sada su, doduše, samo atrakcija. Zaustavljaju se ispod njih turisti, traže najbolji ugao za objektive svojih kamera.

Odozdo, prodire miris soli. Koji kilometar dalje, kao s nebesa pogled, treperi albansko more, boje tirkiza.

Putujemo u Valonu, luku smrti i luku spasa za hiljade srpskih izbeglica. Odavde su brodovima krenuli prema Grčkoj.

Vraćamo vreme...

- U Draču, posle natezanja sa saveznicima i posle višemesečnog pešačenja i smrti od gladi, bolesti i pušaka sa arbanaških ćuvika, na lađe su primljeni najslabiji srpski civili i vojnici. Prema Valoni, u novi egzodus, gurnuti su najkrepkiji. Srpska mladost, studenti, đaci i telom snažniji vojnici. Kakav cinizam saveznika... Da i njih do Valone sasvim dokrajče novim, dugim pešačenjem.

Put od Drača vodi uz samu albansku obalu. Podiže se i nestaje među kamenitim albanskim visoravnima. Pa se spušta do samog mora... I, ponovo se penje u brda.

Božanstven predeo! Ali, za iscrpljenu srpsku mladost, prekobrojnu iz transporta za Bizertu i Krf, bio je večno utočište. Od deset hiljada, iz marša prema Valoni, prema zapisima Intendanture Vrhovne komande srpske vojske, trećina nije uspela da savlada težak put preko južne Albanije.

- Snažniji i zdraviji vukli su one icrpljene, koji su skapavali na tom putu - zabeleženo je u hronici sećanja.

- Nije bilo mesta na kome nije bilo groba. U jednom grobu po dvoje-troje. Ispod kamenja su ostali, brat do brata. Ovaj oskudni krš ni zemlje nije imao da ih pokrijemo.

A, na ovom putu, kojim vraćamo sećanja na stradanje i slavu naroda i srpske vojske, nigde belega. Nigde nikakvog znaka. Putokaz su nam, jedino, zapisi starih ratnika i ove beleške iz hronika. Novo vreme, i nova ideologija, i ovde u Albaniji, i tamo odakle smo krenuli, potisnulo ih je u zaborav.

Zaustavljamo se na zaravni.

S leve strane drevni grčki manastir. Ispod, nova grčka crkva, krov joj je boje tirkiza. Grci i Albanci obnavljaju svoje trajanje na jugu Albanije. Uz put, dalje, na svakoj krivini, na svakoj raskrsnici do Valone, podigli minijaturne crkve. Maleni hramovi ovde, bolje od svakog znaka, upućuju na korene njihove pravoslavne vere.

Čitamo zapis u kamenu: „Heleni, svojoj veri“.

Evo Valone! Polazivač beleži 112. kilometar od Drača. Pred nama veliko, moderno pristanište. Pristižu brodovi, ukrcavaju se ljudi, automobili, kamioni, autobusi.

Ni traga onog vremena, s početka prošlog veka. Ni traga o golgoti srpskog naroda i njegove vojske, koja je iz ove luke krenula na put spasa, prema Krfu. A trećina našla smrt.

- S jedne strane slegla se srpska vojska, u bližoj i daljoj okolini valonske baze. Traže hleba i čekaju obećano ukrcavanje. U čekanju tone u sve dublji očaj. Italijani, Francuzi, Englezi... Ne donose hranu. Umiru vojnici. Padaju kao lese. Mladost umire. Saveznici odbijaju da se preko njih pošalju depeše o ovom užasu. Oni svojim posadama, svakog dana donašaju svega i svačega. Čak i vina u buradima. A naša vojska... Polegla po pristanišnoj prljavštini, skuplja otpatke i njima utoljava glad - zapisao je Đorđe Bogdanović, iz intendantske komore Vrhovne komande srpske vojske.

- Da li znate nešto o transportu srpskih zbegova iz ove luke - pitamo ljude u Valoni.

- A kada je to bilo - stiglo je pitanje, umesto odgovora.

Nekoliko rečenica, pokušavamo da objasnimo... Gledaju nas sa nerazumevanjem i izvinjavajući se...

Pratimo brodove, krcate veselim turistima. Valona je, odavno, postala privlačna turistička destinacija.

Curi vreme. Ako ne krenemo ovog časa, izgubićemo vezu sa skelom u Sarandi... A skela, kao iz onog vremena... Odavde ćemo prema grčkoj granici, potom, trajektom u Igumenicu... Idemo na Krf.

(Nastaviće se)