U Beranama nedavno rešili da aktiviraju stari aerodrom. E, malo su se kasno setili. Barem što se Svetislava Vukovića tiče. U svet novinarstva „odleteo“ je pedeset i neke godine prošlog veka. Vozom za Beograd.

Po profesiji novinar, po zanimanju voditelj. Može i obrnuto. Onako „uzgred“ pisac, pesnik, publicista, možda unutra i sakriveni glumac. Na radiju od 1961. godine. Na televiziji od njenih početaka, na estradi kad god treba. Sada, više od deset godina u penziji. Zasluženoj.

Tačno je 14 časova. Gol, gol, gol! Radio Beograd, Zagreb, Sarajevo, Titograd, Novi Sad. Počinjemo kombinovane prenose prvog kola Prve savezne lige. Domaćin i voditelj emisije Svetislav Vuković.“

Ko se još ovoga ne seća. Za one zaboravne, tako je početkom osamdesete godine počinjala emisija „Vreme sporta i razonode“. Kruna karijere popularnog Svete. A odakle i gde je krenuo? Mikrofon prepuštamo Sveti.

- Tek što se završio Drugi svetski rat stigao sam u Kolašin - počinje svoju priču Vuković. - Nastanio sam se kod kuma Velimira Ćetkovića, direktora škole, koji je u svojoj kancelariji držao radio-aparat „kosmaj“. Samo je on mogao da ga upali i ugasi.

Pesme koje se pamte Svetislav Vuković autor je i mnogobrojnih tekstova pesama koje se i danas rado slušaju.
- Napisao sam više od hiljadu tekstova. Među najpoznatijima su „Odiseja“ i „Ja te volim“, koje peva Leo Martin, „ljubav je samo reč“ - Zdravko Čolić i Viktorija, „Maestro i violina“ - Dragan Stojnić, „Kad bi znao da je sama“ - Miki Jevremović... To su pesme, kako ja govorim, za odrasle.
A među onim napisanim za mališane svakako se izdvaja pesma „Pozdravite moga tatu“, koju još pevaju klinci iz „Kolibrija“.

Za njega je ta kutija koja govori i svira bila neviđeno čudo tehnike. Dan bi mu prolazio u nestrpljivom iščekivanju večernjih sati, kada je sa direktorom slušao radio:

- Čak sam se i specijalno oblačio za tu priliku. Goreo sam od nestrpljenja da zavirim iza „kosmaja“, gotovo uveren da tamo ipak sede oni koji govore i pevaju.

Put ga je iz Kolašina odveo u Ivangrad, u gimnaziju, a zatim u Beograd na studije. Studentski grad dopola izgrađen. Sami su sebi smišljali zabavu. Učlanio se u KUD „Žikica Jovanović Španac“, igrao u predstavama dramske sekcije i vodio priredbe.

- Studentski grad je u to vreme imao svoju razglasnu stanicu - nastavlja Vuković. - Privučen više honorarom nego željom da budem spiker, u stanici sam nasledio Miću Orlovića koji je otišao u Radio Beograd. Mene to uošte nije privlačilo, jer sam želeo da završim studije prava i postanem advokat.

Ali, radio je očigledno bio njegova sudbina. Na nagovor koleginice iz folklora Mirjane Čunković, iako nerado, otišao je do Radio Beograda na tek objavljeni konkurs za spikera. A pred radiom mnogo kandidata, među njima i glumac Zoran Radmilović. A u komisiji Branislav Surutka, Mija Stevović, Raša Plaović... Svi su tog dana propali na konkursu, a on je pozvan da ponovo dođe i ponovo konkuriše. I uspeo je, i zavoleo radio. Postao je onaj čovečuljak iz čarobne kutije.

Biti spiker u to vreme značilo je biti veoma popularan, jer osim Tita i spikera niko se drugi nije oglašavao putem radio-talasa.

Pre emisije „Vreme sporta i razonode“ vodio je i popularnu emisiju „Sunce, more, bit i hit“. Pored „Tačno u podne tup-tup“, „Prijatelja zvezda“ i „Dežurnog studija“, bio je to jedan od onih zabavnih programa sredinom sedamdesetih koji su činili prekretnicu u toj vrsti radio-programa. A onda je došla čuvena emisija „Vreme sporta i razonode“.

- Bila su to dobra, stara vremena. Žene su odlagale kućne poslove, deca se odmarala od učenja, a muškarci su tražili udobnu fotelju - kaže Vuković.

O receptu za uspeh te emisije svedoči spevani stih „emisija je kao torta, red muzike, a red sporta“:

- Najavio bih uključenje na neki od stadiona, zatim popularnog pevača, onda Miju, Čkalju... Ko ne voli sport, voli muziku, humor.

Otkriva nam i tajnu, kako se rodio onaj džingl Radivoja Markovića, koji počinje sa „Gol, gol, gol!“. Mnogi su doživljavali to kao uzvik radosti velikog Radivoja posle postignutog gola.

- Razočaraću mnoge nostalgičare. Naime, u mestu Ekstelsun, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, naša fudbalska reprezentacija vodila je protiv Paragvaja 3:2. Paragvajci su izjednačili u poslednjem minutu. Tada je Raća Marković, od tuge, uzviknuo te tri iste reči.

Ne može da zaboravi da je njegov učitelj Raća Marković i idejni tvorac ove kultne emisije.

- Teško je da se takav čovek još jednom rodi. Toliko volje, želje, snage, znanja, umeća i pozitivne energije - sve u jednom čoveku. Dok današnja generacija do informacija dolazi putem interneta, on je podatke dobijao od prijatelja sa svih kontinenata.

Pripoveda nam dalje da je prilikom odlaska Radivoja Markovića u penziju njegovu ulogu preuzeo Predrag Knežević. Osmislio je sistem uključenja u program više sagovornika. I tada počinje šetnja fudbalskim terenima, uključenja reportera.

- Pamtim jedno uključenje reportera Zdravka Lipovca, koji je sa „Tušnja“, u Tuzli, prenosio utakmicu Sloboda - Vojvodina. Rekao je: „Poštovani slušaoci, ovde je rezultat 0:0, a pored strelaca podbacili su i navijači. Danas ih ima samo 8.000.“ Namerno sam naveo ovaj primer jer danas na svim terenima Superlige nema gledalaca koliko nekad na blatnjavom „Tušnju“.

Priseća se i mnogobrojnih duhovitosti reportera koje je uključivao:

- Bez razmišljanja, to je bio Ivo Tomić, koji je svoje komentare davao u stihovima. Evo nekih od njih: „Ajme majko mila, zagrebačkog Černobila“ (utakmica Vardar - Dinamo 1:0), „Mila majko, što promaši Rajko?“ (Janjanin), „Opalio Džemo, Topalović drijemo“ (Mustedanagić dao gol Topaloviću sa 30 metara), „Mališa iz Niša“ (Piksi), „Crno mače sa Morače“ (Dejan Savićević). Bilo je, naravno, i mnogo reporterskih gafova.

Sa setom nam kaže da je danas neko novo vreme i da ništa nije isto kao pre. Da bi postao spiker morao je da ide na časove u Srpsku akademiju nauka, da uči jezik i akcente. A danas ni jezika, ni akcenata. A i vreme sporta i razonode nije više kao pre.