OSTALO nas je... evo, ovoliko... Ljubomir i Stana. Rade, Olga. Spomenko, Zorka, Momir, Miloš... nas osmoro! Ali, mi ovom broju dodamo tri nule! Kažemo: osam nas je hiljada, kad nas pitaju koliko vas je u Istoku. Ma, svaki vredi za hiljadu drugih. Je li tako, brate moj?!

Grli Novica Antić brata Dragana. Pa grli oca Zdravka. On i Zdravko ostali su u Istoku. Dragan je odavno u Beogradu.

- A, kakva nam je prestonica - pita brata Novica.

- Tamo je gde je vazda bila - stiže odgovor.

- Znam gde je bila, no, kako je? Zna li da nas ovde ima? Da ovde čuvamo zavete i veru. Da se ne predajemo, ni danas, kad je najteže.

Manastir Gorioč iznad Istoka, zadužbina Svetog Stefana Dečanskog. Monahinje kažu: prvo je ovu svetinju sagradio sveti kralj, a potom započeo Dečane. U kamenu zapis iz 1335. godine. Drži se drevna svetinja. Svetionik za Srbe koji su ostali i za ove koji dolaze.

Ovde, u porti svetinje, u kojoj se petočlano sestrinstvo raduje susretu sa ljudima, okupljaju se Srbi. Povratnici da prikupe snagu za dane koji slede. Gosti, da na odlasku ponesu veru: ima nade! Ovde razgovaramo sa Antićima.

SVETINJU SAČUVALI ŠPANCI DA nije bilo španskih vojnika Kfora, mi možda danas u ovom manastiru ne bismo razgovarali - kaže nam Novica Antić.- Oni su sačuvali i sestrinstvo i manastir. Bili su, vala, Španci oštri. Da nisu, Gorioč bi doživeo tragediju. Manastir danas čuvaju pripadnici Kosovske policijske službe. Igumanija kaže: - Nemamo problema.

- Ima nade, zaista je ima, mada nam je sada najteže. Verujte, kad vam ja, koji sam živeo i doživeo sudbinu onog zrna koje pod kamen sila gura da ga samelje, pregurao i preživeo, preživećemo mi i ovo. Albanci se propeli. Donedavno nas primećivali. Ponekad nam se i javljali. Sad prolaze, ne primećuju nas. Završili posao. A stara mudrost kaže: u dobru se ne uzvisi, u zlu se ne ponizi. I mi da smo tu mudrost sledili, možda se ne bismo na prste prebrojavali.

Ispod puca Metohija. Rodile metohijske trešnje u voćnjacima srpskih domaćina pod kojima su sanjali praunuke. Ali oni te trešnje ne beru. Tuđa ruka ubira plodove. Tuđa ruka ore njihove metohijske njive. Na njihovim izvorima "kakvih nema na svetu", koji izviru iz proplanka na kome je Stefan Dečanski udario temelj manastira - napajaju svoja žita i vinograde. A, na tuđoj zemlji.

- Zauzeli i ne vraćaju - kaže Novica Antić.- Naš izvor. Naša zemlja, ali džaba... Nemamo nameru da odustanemo. Nemamo šta da rizikujemo. Do nokata je dogorelo.

- Život je najvažniji, sine - tiho govori stari Zdravko Antić, oslonjen na štap. A ne zna kojeg sina će pre da zagrli. Novicu, koji je s njim u Istoku, ili Dragana, koji je došao da na sebe preuzme deo zajedničke strepnje i nade.

Sve ovo gledaju monahinje Gorioča, koje u nesrećnim godinama dele sudbinu svog, metohijskog naroda.

- Nije, deco, kako čovek kaže, već kako Bog raspolaže - govori igumanija manastira. Sićušna kao biberovo zrno, a čini se, snažna kao i sama svetinja čijem je sestrinstvu starešina.

- Ko je mogao u onim teškim danima dok su stradali i narod i manastiri, da pretpostavi da ćemo se ovde okupljati. A, eto, okupljamo se. Živimo. Život je najuzvišeniji. Trpljenje je, isto tako, uzvišeno. Pa, pod Turcima smo odoleli pet vekova moleći se za duše naše i spasenje. I ovo će proći, samo mi duše svoje da sačuvamo.

PUSTE SRPSKE KUĆE U GRADSKOM jezgru Istoka za Srbe povratnike, pre pet godina, napravljeno je pedesetak kuća. Ljudi su došli, pokušali da tu ostanu, ali su odustali. - Šta će kuće, kad slobode nema - kaže Antić. - Ja rizikujem, a šta i da izgubim.

Prepliću se, potom, u pričama sudbina manastira i sudbina naroda. Leto 1999. Proleće 2004. Zima 2008. Godine pogroma na Kosovu i Metohiji. I godina - takozvane prištinske nezavisnosti.

Zamrznuta sećanja:

- Teške godine, deco, ali se izdržalo. I, nekako opstalo. Ne treba da se prebrojavamo. Treba da se umnožavamo - govori igumanija.

Na manastir se spušta suton. U podnožju Istok. Razlila se Metohija. U krugu sunčeve svetlosti oprašta se sa danom.

- Zar nije lepota, kakve nema - kaže Novica Antić. - Zavičaj kakvog nema. Zato sam ostao. I ostajem. Kako god se dogovore i potpišu, ja ostajem.

Mi odlazimo.

Hvala vam što ste došli - ispraća nas igumanija.

- Hvala vama što ima ko da nas dočeka - kažemo.