SA balkona Narodnog pozorišta u Beogradu prolomilo se "Juriš". Komandovao je Vuk Drašković, lider SPO. Više od 100.000 demonstranata sledilo je njegovu naredbu.

Devetomartovske demonstracije, vesnik demokratije u Srbiji, danas pune 21 godinu. Na današnji dan 1991. godine goloruki narod je krenuo protiv režima Slobodana Miloševića.

Bez obzira na udarce pendrecima, gušenje suzavcem, rasterivanje vodenim topovima, zastrašivanje tenkovima, tog dana narod je zadao prvi veliki udarac Miloševićevoj vladavini. Uzdrman, režim nije srušen, ali su te demonstracije odškrinule vrata onome što će se desiti devet godina kasnije - u petooktobarskoj revoluciji.

Da li je tog vetrovitog, hladnog marta moglo više da se uradi, i da se ove dve duge decenije do Evrope i njenih vrednosti koliko-toliko skrate?

Vuk Drašković, lider SPO i vođa velikog narodnog bunta, za "Novosti" kaže:

- Da. Verovatno. Jeste moglo više.

Ali, zašto nije 9. marta?

HEROINA DRAGANA Milojević Srdić, heroina koja je stala pred vodeni top, sa podignuta tri prsta, umrla je prošlog leta. Sama u svom stanu u Čika Ljubinoj ulici, u Beogradu. Sama i zaboravljena. I onog 9. marta je stala sama pred gvozdenom grdosijom koja ju je zalivala mlazom ledene vode. Tada nije ustuknula. Dala je snagu mnogim demonstrantima da je slede.

- Cilj demonstracija bio je oslobađanje "TV Bastilje", sa konkretnim zahtevima za smenu njenog rukovodstva - objašnjava Drašković. - To je ispunjeno, a ostvareno je i mnogo više. Pao je ministar policije koji je u Miloševićevom režimu praktično bio republička vlada. Moglo se više.

Da se Milošević prisili da sredinom marta raspiše vanredne, predsedničke i parlamentarne izbore. Kakav bi ishod tih izbora bio, ja ne mogu da znam, s obzirom na to da je Milošević tada imao ogromnu podršku među građanima Srbije. A i sva oružana sila bila je na njegovoj strani, kao i službe bezbednosti, medijska propaganda...

Još jedan od aktera velikih martovskih demonstracija, funkcioner DS Dragoljub Mićunović, smatra da je to bila prva ozbiljna pobuna opozicije protiv Miloševića, ali da je bilo jasno da tada nije bilo moguće srušiti režim na ulici. Mićunović je više puta podsećao da su, uz tadašnjeg predsednika, bile i vojska i policija.

Ideja opozicionih prvaka bila je da se sa skupa "Miting protiv petokrake" zatraži smena rukovodstva televizije, koja je tada prvi put nazvana "TV Bastilja". A povod je bio komentar, u kojem je SPO optužen da je "produžena ruka hrvatskog režima".

Već u 11.30, međutim, na Trgu republike bio je potpuni haos. Sve je bilo krcato ljudima, koji su došli iz svih krajeva Srbije. Nosili su državne i stranačke zastave, uzvikujući: "Svi, svi, svi". Naboj je bio sve veći.

Kordoni policije bili su na svakom uglu. Demonstranti su ih probijali gde god su stigli. Odgovor policije je bio surov: šmrkovi, suzavci, borna kola, pendreci po leđima...

Beograd je u jednom trenutku ličio na Bejrut.

Negde oko podneva pristigao je Drašković. Mićunović je već bio na Trgu. Pristigli su i ostali opozicioni prvaci. Kroz masu su se gurali i Borislav Pekić, Borislav Mihajlović Mihiz, Slobodan Rakitić, Milan Paroški...

Tadašnji upravnik Vida Ognjenović otvorila im je vrata Narodnog pozorišta i svi su se popeli na balkon. Vida je to ovako objasnila:

ŽRTVE TOKOM demonstracija poginuli su učenik Branimir Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Povređena su 203 demonstranta, a uhapšeno ih je 108.

- Uradila sam to ubeđena da pravim pravu stvar i od takvog gesta se nikada ne bih distancirala. To je jedan veoma značajan datum u masovnom pokretu otpora ne samo Miloševićevom režimu, već jednoumlju, političkoj diktaturi...

Tokom govora, u kojima su opozicioni lideri pozivali narod da se usprotivi tom jednoumlju, policija je brutalno nasrnula na demonstrante.

Odigrao se dramatični, dvočasovni rat demonstranata i policije. Ko je šta dograbio, upotrebio je za oružje. A, policija je koristila i vatreno oružje.

Rano posle podne uži centar Beograda izgledao je kao bojište posle bitke. Skoro na svakom koraku: oštećeni trolejbusi, polomljeni semafori, razlupani izlozi, prevrnuti i zapaljeni kontejneri i automobili.

Demonstracije su ugušene. Drašković je uhapšen.

Petnaest minuta pre ponoći na ulice Beograda izvedeni su tenkovi.

Tu tvrdu revoluciju zamenila je studentska, kod Terazijske česme, poznata kao "plišana revolucija".

Devetomartovski duh, opšte je mišljenje, pokretao je sve kasnije proteste i bitke, uključujući završnu bitku od 5. oktobra 2000. godine.

- Taj duh 9. marta treba da dobije i ovu završnu bitku za Srbiju u Evropi - smatra Vuk Drašković. - Ta bitka se upravo sada vodi. Mi smo napravili veliki korak ka Evropi, jer je kandidatura dozvola da upišemo evropske studije. Sada treba da se polože još mali kvalifikacioni ispiti za dobijanje indeksa, odnosno, datuma za pregovore. I tada počinje polaganje ispita za sticanje punopravnog članstva. Mislim da Srbija poseduje snagu, kapacitete da te ispite položi na vreme. Naravno, neophodno je da na predstojećim izborima pobede proevropske snage.