SVE se ovih dana završava onde gde je počelo: pred užičkim Višim sudom, gde je u sredu počeo postupak rehabilitacije Radmila Lavrenčića, po zahtevu njegove supruge Ivanke. Reč je o najuspešnijem privredniku u Srbiji pedesetih godina prošlog veka, tvorcu pribojskog FAP-a, ali i grada na Limu. Zakasnela pravda po rečima Dušanke Homen, advokata Ivanke Lavrenčić, otkriva kako je još pedesetih godina prošlog veka, presudama najuticajnijim ličnostima iz Srbije, bez dokaza o krivici započelo rušenje Jugoslavije.

Narodna vlast je Radmila Lavrenčića postavila za direktora fabrike u osnivanju, pribojskog FAP-a, jula 1952. godine. Za šest godina, gigant je stvoren na ledini, ni iz čega, prodate su hiljade kamiona, a u varoš od 2.500 duša doselilo se novih 28.000 stanovnika! Trebalo je za sve njih izgraditi stanove, puteve, infrastrukturu, a tvorac FAP-a je znao kako. Prema rečima Dušanke Homen, zabit na tromeđi republika, postala je privredno čudo, a Lavrenčić nije ni slutio šta se „iza brda valja“: dok su pribojskoj, najvećoj kompaniji u regionu „cvetale ruže“, počelo je propadanje konkurencije, slovenačkog TAM-a i hrvatskog „Merkura“.

PRIBOJ NE ZABORAVLJA OVOG marta, Priboj je obeležio pola veka od smrti Radmila Lavrenčića. Skupština opštine donela je jednoglasnu odluku, da ulica koja vodi do fabričkih hala ponese njegovo ime.

- Od ’49. do ’52, tokom trajanja rezolucije Informbiroa, počele su se seobe industrije iz Srbije u druge republike, ali je FAP bio „tvrd orah“, Lavrenčić nije dao fabriku. Usledile su ozbiljne pretenje Franca Leskovšeka, a one su se kasnije i obistinile - kaže Dušanka Homen. - Separatistička politika se dešavala na privrednom planu, jer na političkom još nije bilo uslova za to. Radmilo Lavrenčić je uhapšen 1957. i u montiranom procesu osuđen prvostepeno na 15 godina zatvora, zatim na osam godina, da bi posle pomilovanja robijao tri godine i devet meseci.

Lavrenčića su osudili jer je jedan džip „landrover“, navodno, poklonio Narodnom odboru u Priboju. Tadašnji sudija, Stevović, „zaturio“ je predat dokaz - da je vozilo prodato po odluci Radničkog saveta. Kaznu je uvećala i činjenica da je Lavrenčić jedan radio aparat na baterije, poklonio seoskoj školi u Kratovu...

Stvarna „krivica“ Lavrenčićeva, piše u zahtevu za rehabilitaciju, jeste njegov ogroman uspeh kao i činjenica da je FAP počeo da istiska konkurenciju i na hrvatskom i slovenačkom tržištu, uključujući i to da je preuzeo deo snabdevanja, tada moćne jugoslovenske armije. Osveta ga je stigla kada je odbio ponudu Franca Lestovšeka da preuzme mesto direktora u mariborskom TAM-u. Lavrenčić je ostao veran Priboju i FAP-u, koji je po njegovom hapšenju počeo da stagnira, a kasnije i da propada.

PRETNJE - Otac ti je Slovenac, tebi je mesto u Sloveniji, da razvijaš slovenačku industriju. Setićeš se ti našeg razgovora i kajaćeš se što nisi prihvatio ovu ponudu. Ja sam te stvorio, ja ću da te uništim - zapretio je Franc Leskovšek Radmilu Lavrenčiću, koji je ostao uporan da u Priboju ostane fabrika privrednih vozila.

Pred javno suđenje, održano u užičkoj gimnaziji, uz korišćenje razglasa raširenog po gradu, stigao je iz Kragujevca sudija Miodrag Stevović.

- Obavio je ovde samo dva suđenja, presudio je drakonski Lavrenčiću i meni, zatim je poslat u Beograd gde je osudio Milovana Đilasa na devet godina robije - svedoči poznati Užičanin Aleksandar Bošnjaković Pacura, koji je tokom istrage delio ćeliju sa Lavrenčićem, a kasnije je robijao i sa Đilasom u Sremskoj Mitrovici.

Lavrenčić je pripadao istoj ideologiji koja ga je osudila, ali je čuvanjem industrije na zapadu Srbije, postao politički protivnik moćnih zastupnika ideje - da se najvrednije fabrike moraju preseliti u Hrvatsku, Sloveniju, BiH

Posle izlaska iz zatvora stradao je pod čudnim okolnostima, 29. maja 1967. godine u saobraćajnoj nesreći kod Batočine. Njegova supruga Ivanka šest decenija živi pod teretom presude, koja je im je uništila živote.

- Rasprava o rehabilitaciji mog supruga zakazana je pred užičkim Višim sudom za 20. decembar. To je dan koji čekam šest decenija, važna stvar koju moram dovesti do kraja, dok još imam vremena.