UČIM jer hoću da živim bolje. Muž me upisao u školu. Kaže: „Pametna si, vredna, završićeš!“ A i hoću da moja deca budu ponosna na majku, da se ne stide što ni osnovnu školu nisam završila.

Sanja Zekić (33), pohađa treći kurs (7. i 8. razred) u Osnovnoj školi „Branko Pešić“ u Zemunu. Radi kao čistačica u jednom novobeogradskom hipermarketu, ima sinove Milana (14) i Lazara (4). Škola joj nije bila „jača strana“ ali muž, ugostitelj, naterao je, kaže, da uči. A ona i jetrvu dovela, a ubeđuje i dve koleginice da se „late knjige“.

Sa Sanjom u razredu još je devetoro polaznika, najmlađoj je 15, najstarijoj 46 godina. Oni su deo velike armije nepismenih Srba kojima je država dala - drugu šansu.

Od početka septembra, 2.700 odraslih građana Srbije je u školskim klupama. Neki ponovo jer su ih život, teške sudbine, ulica i nedostatak ambicije, odvojili od škole i knjige. Većina je u učionicama prvi put. Projekat Ministarstva prosvete i nauke simbolično nazvan „Druga šansa“, otvorio je vrata znanja za sve zainteresovane neškolovane građane.

OSNOVNA ŠKOLA - TRI GODINE - Ovim projektom obuhvaćeno je 4.000 odraslih koji nemaju završenu osnovnu školu. Trenutno nastavu pohađa 2.700 polaznika, u 37 škola širom Srbije.
- Očekujemo da će se naredne školske godine još toliko škola uključiti u naš projekat - kaže Aleksandra Kokanović.
- Uslov da se prijave su tri odeljenja od po 25 učenika za svaki od tri ciklusa nastave. Prvi ciklus pokriva obrazovanje od 1. do 4. razreda, drugi 5. i 6. razred, a treći 7. i 8. koji uključuje i stručnu obuku za neko zanimanje. Svaki ciklus traje jednu školsku godinu.

- Prvi put obrazovni program prilagođen je odraslima - kaže Aleksandra Kokanović, koordinator na ovom projektu, koji je sa 4 miliona evra donirala EU, a glavni partner Ministarstvu je Nacionalna služba za zapošljavanje.

- Cilj je smanjenje broja nezaposlenih, pa ovaj program uz opšte obrazovanje uključuje i stručno, koje bi polaznicima pomoglo da brže dođu do radne knjižice - kaže Kokanovićeva. - Vreme provedeno u školskoj klupi upisuje im se u radnu knjižicu.

Dragana P. (36) tek uči prva slova. Teško joj je, uzdiše, ali se bori. I ona je čistačica, radi u Gradskom zelenilu, ali i po kućama. Sa Draganom u razredu, na početnom kursu (od 1. do 4. razreda) je i Jasmina Pavlović (16) sa Ledina.

- Majka je dugo bolovala, brinula sam o njoj, nisam imala mogućnosti da idem u školu - kaže Jasmina. - Nje nema, živim sa ujakom i ujnom, od onoga što nađu i donesu sa ulice. Samo me škola može spasti bede. Nastaviću da učim. Imaću svoju koru hleba.

Sredovečnoj ženi ote se suza. Istrča iz učionice. Svoju sudbinu ne želi da deli. A muka joj se urezala na lice. Na ruke.

- Većina polaznika su romske nacionalnosti - kaže Aleksandar Maksimović, psiholog u školi. - Svi teško žive, mnogi na ivici egzistencije, gladni, bosi, bez sigurnog krova nad glavom. Osim obrazovanja, u školi dobijaju razumevanje, osećaju da su nekome potrebni, da ima ko da ih sasluša, pomogne.

Osim predavača, u školskom timu obučavanom za ovaj projekat su andragog, psiholog, pedagog. Kao deo velikog tima koji brine o svih 432 učenika ove škole je i Ljupka Trpčevski, andragog.

NA DNU LISTE Srbija je na samom dnu liste pismenih u Evropi. Precizne podatke o broju nepismenih pokazaće novi popis, ali se osnovano sumnja da 350.000 stanovnika Srbije ne zna da čita i piše!
- Oko 1,5 miliona građana nije završilo osnovnu školu - kaže Aleksandra Kokanović.
- Procene su i da je 45 odsto funkcionalno nepismenih, (primera radi: da mogu da napišu žalbu, molbu). Starijem čoveku potrebno je tri godine da stekne funkcionalnu pismenost. I po broju akademaca najslabiji smo u regionu: svega 6,5 procenata stanovništva ima završen fakultet.

- Siromaštvo i nemaština prate ih kroz život. Ali zadivljujuća je njihova želja da se izbore s nepismenošću, da se pokrenu s mesta na kojem su, da učine nešto od svojih praznih života - kaže ona.

Nastavnik srpskog jezika Dragana Đurić kaže da su se učenici neočekivano lepo uklopili, motivisani su, redovno pohađaju nastavu, uče.

- Gradivo je smanjeno, funkcionalno, prilagođeno njihovim potrebama i mogućnostima - kaže Đurićeva.

Ćerimi Razim (38) uči u istom odeljenju sa svojom ženom Dalietom (37) i ćerkom Sonitom (16). Razim radi u Gradskoj čistoći, dobro mu je, kaže, ali hoće da napreduje u službi, da zaradi više.

- Nije mi teško da učim - kaže Razim, pokazujući pedantno pisanu svesku. - Ne propuštam časove. Ne dam ženi i ćerki da kasne, a i domaće moraju da rade na vreme.

Dalieta je, veli, davno pohađala osnovnu školu, ali se mlada udala. Došla su deca, imaju ih troje, pa na školu nije mislila.

- Odlučila sam da nastavim školovanje - kaže. - I ćerku smo naterali da uči. Ponavljala je, izgubila volju, ali kad nas vidi da učimo, i ona uzme knjigu u ruke.

Sonita skriva pogled, neće da govori, sramota je. I 30-godišnji muškarac iz zadnje klupe odbija da priča, ali kao i većina polaznika, juri svoju šansu. Neki i životnu.