REPORTAŽE u „Novostima“ o Dijani Budisavljević, koja je iz pakla ustaških logora spasila 12.000 dece, podgrejale su nade Jelene Radojčić-Buhač da će pronaći svoga brata Iliju. Veruje da je i on preživeo, jer su, zajedno, zahvaljujući plemenitoj Austrijanki, izbavljeni iz logora u Staroj Gradiški.

Imala je Jelena te, nesrećne, 1942. sedam godina i tri meseca. Ilija - samo devet meseci. Pamti njegov beleg na slepoočnici. To će joj, kaže, biti jedini „znak prepoznavanja“, uprkos godinama koje su protekle, u kojima joj je srce govorilo, a i danas govori, da je živ. Možda nosi prezime neke od hrvatskih porodica, koje su udomljavale ili usvajale male srpske logoraše.

- Pamtim svaki detalj kada su oko Vaskrsa ustaše upale u naše selo Jablanac u Potkozarju - seća se Jelena Radojčić-Buhač. - Po strahu. Tražili su oca Božu. Tata je čuo da nam prete da će nas streljati i izašao je. Odveli su ga i posle ubili, a nas: majku Anu, stariju braću Živka, Dušana i malog Iliju, zajedno sa ostalim narodom oterali su u logor. Majka je završila u radnom logoru u Nemačkoj, a Dušana su ubili.

U leto, 1942. u logor su, kako pamti Jelena, „došle neke žene i nas decu izvele ih pakla i stočnim vagonima odvezle u Zagreb, u dom za prihvat“. (Kasnije je Jelena saznala da su to bile aktivistkinje misije spasavanja Dijane Budisavljević.)

ČEKAM I TAJ ALBUM Jelenu Radojčić-Buhač, nedavno su uputili u Državni arhiv u Zagrebu, gde se, kako joj je rečeno, nalaze albumi dece i adrese porodica koje su ih prihvatile. - Poslala sam molbu da mi skeniraju deo tog dokumenta, u kome bi mogla da bude fotografija i ime moga brata, kao i adresa porodice kod koje je možda našao utočište - kaže Jelena. - Sačekaću i taj album, ali neću odustati, ako i u njemu ne bude traga.

- Bili smo gladni, izmučeni i uplašeni. Iliju je sve vreme u naručju držala Marina, naša sestra od strica. U prihvatilištu su nas razdvojili. Još pamti Iliju koga su okupale časne sestre. Imao je istu haljinicu na sebi kao i ja. Pamtim kako su ga niz stepenište dva domobrana na nosilima negde odneli.

Mene su dali porodici Havajić, u Slokovcu, nedaleko od Ludberga. Još se sećam prvog ručka u njihovoj kući: sladak kupus i pita od jabuka. Jela sam halapljivo i brinula za braću. Gde su? Da li su gladni? Šta je sa bebom?

Živka i Branka, brata od strica, srela je kasnije u crkvi u Ludbergu. Nisu znali gde je Ilija.

- Nas troje smo se zagrlili i nismo dali da nas razdvoje - seća se Jelena. - Gospođa Havajić nas je sve troje povela sebi.Presrećna sam što smo zajedno, a sve mislim: šta je sa mojim malim bratom.

I, godine prolaze. Krajem, 1944. majka se vraća iz nemačkog logora. U rodni Jablanac vraćaju se tek posle oslobođenja. Njih troje. Bez oca, braće Dušana i malog Ilije.

Jelena nikad nije prestala da se nada. I kad je stala na svoje noge, zaposlila se u Beogradu, stekla porodicu, očekuje neki trag, glas... da je Ilija živ.

Piše na sve adrese na kojima bi mogla da dobije odgovor o sudbini brata. Prelistava izvode iz Dijaninog dnevnika. Čita hiljade i hiljade imena i moguće adrese porodica koje su prihvatile ili usvojile decu iz logora. Pokazuje nam karton iz Hrvatskog državnog arhiva na kome stoji Ilijino ime. Samo ime. Odgovor gde je odveden onog dana čiji svaki trenutak u svom sećanju čuva, njegova sestra Jelena još čeka.

- Još se nadam - kaže Jelena Radojčić-Buhač. - Još imam snage da tragam. Pročitaće neko. Čuće. Ima beleg na slepoočnici. Crveni. Gotovo sedam godina je mlađi od mene. Naći ću ga...


ODGOVOR IZ ZAGREBA

U jesen, prošle godine, iz Hrvatskog državnog arhiva Jeleni je pismeno odgovorila načelnik „Odseka za novije arhivsko gradivo“.

- Mogu vas informirati, na temelju izvora kojima raspolažemo, a to je prvenstveno kartoteka Ministarstva udružbe NDH. U kartoteci se nalazi samo kartica na ime Buhać Ilije, rođenog 1942. godine u Jablancu, za kojega je zabilježeno ime majke (Ana), dok se ime oca ne bilježi. Podaci govore da je 17. 8. 1942. doveden u Zagreb iz Stare Gradiške, bez naznake o daljem smještaju.