ČIŠĆENjE korita Dunava od zaostalih NATO projektila, koje počinje za desetak dana, a koje će raditi nemačka firma "Sitera", pokrenuo je nagađanja da su Nemci u ovaj posao ušli pre svega zbog mrtve crnomorske flote Vermahta. Njena 174 broda, koje su potopili sami Nemci septembra 1944. godine povlačeći se pred Rusima, leže na dnu Dunava kod Luke Prahovo. Zbog toga je plovni put na tom delu Dunava sužen na svega 60 metara u dužini od šest kilometara.

Od kraja Drugog svetskog rata nijedan brod nije spustio sidro na ovoj deonici, a lađari strepe od ove dunavske Scile i Haribde gde ispod površine vreba oštri čelik mrtve flote.

- Uvek drugačije rešavamo prolaz pored "leševa" kako mi lađari zovemo olupine. Moraš da paziš na vodostaj, brzinu vode, bočni vetar koji gura na olupine koji cepaju korito broda kao karton - kaže kapetan Jovica Radojičić jedan je od dunavskih veterana koji sme i ume da plovi kraj groblja brodova. Sonarna snimanja od pre pet godina pokazala su da se olupinama nalaze eksplozivna sredstva, a kad je vodostaj vrlo nizak ona se zlokobno pomaljaju iz Dunava.

DRAMA RANJENIKA Pored oružja i dragocenosti vojnici Trećeg rajha ostavili su i svoje ranjene saborce na bolničkom brodu "Bamberg" koje su minirali i potopili.
- Brod-bolnica bio je pun ljudi koji su kroz prozore nešto dovikivali, a onda se začula strašna eksplozija. Brod je brzo potonuo, ali iz njega se spasao rumunski nacista koji nam je ispričao da su oficiri rekli nepokretnim ranjenicima da se brod vraća u Rumuniju, a onda su ga minirali i potopili - seća se Stančulović.

- Nemoj mnogo da se muvaš prema rumunskoj strani, tamo su još uvek mine, video sam ih 2003, kad je Dunav bio najniži - upozorio je alas Ivan Stanišić koji nas je čamcem odvezao do grebena od olupina u matici reke. Iako je na tom mestu Dunav dubok tridesetak metara tu se često mogu videti pecaroši koji stoje u vodi do kolena, jer su ispod njih tri nemačka ratna broda naslagana jedan preko drugog.

Osim ribara, olupine su omiljeno mesto sakupljača sekundarnih sirovina, kažu prahovski alasi. Čim voda opadne i groblje brodova izviri, najodvažniji među njima spuštaju se na improvizovanim plovilima do brodova, sekirama seku bakarne kablove i prodaju ih otpadima. Upućeni kažu da je groblje brodova pravo blago u vreme kad su cene metala na berzama probile granice snova. Onaj ko bi izvadio avetinjsku flotu obogatio bi se, jer je čelik olupina najdragoceniji pošto je zbog boravka u vodi razmagnetisan i nije zagađen radioaktivnošću.

Međutim, postoji uvreženo verovanje da olupine kriju blago koje su nacisti opljačkali tokom rata.

- Niko ovde ne veruje da Evropa ovde vadi NATO bombe. Njih zanima zlato koje su Nemci pokupili iz Rusije i Ukrajine. Ovde su mnogi dolazili iz cele Evrope i tražili to zlato, ali nisu uspeli - kaže Stanišić.

Tokom gradnje hiroelektrane "Đerdap 2" Tito i Čaušesku su ozbiljno razmatrali mogućnosti vađenja nemačkih brodova, ali su na kraju odustali ne samo zbog visoke cene poduhvata, već zbog neizvesnosti i opasnosti koju on nosi.

Prahovljanin Sava Stančulović, danas u devetoj deceniji života, kaže da je bio mladić kad je jednog jutra 1944. ugledao kraj svoje kuće na obali kilometrima dug nemački konvoj ratnih brodova.

- Nekoliko je probalo da se probije kroz Đerdap, ali su ih Rusi potopili. Na kraju Nemci su izašli s brodova ostavljajući sve osim ruksaka, u kojima samo što nije bilo od ptice mleka. Sve su davali za civilna odela i prevoz čamcem do Rumunije, a na kraju sami uzimali daske i plivali na njima. Grdno su bogatstvo opljačkali i poneli, da bi ga na kraju menjali za pocepano odelo, čak ženske haljine - seća se Stančulović.

Sutra: NEMCI POTOPILI SVOJE RANJENIKE