NEMAM fotografija, ni drugih dokumenata. Samo sećanje i ožiljke - kaže Ostoja Guskić iz Trebovljana, Bosanska Gradiška. - Samo sećanje na užase koji me progone i sećanje na plemenitu Dianu Budisavljević - kaže, zagledan u stranicu “Novosti” i portret na kom je prepoznao ženu koja ga je spasla iz jasenovačkog pakla.

Obraća joj se Ostoja, kao da je živa:

- Tebi dugujemo život, moj brat Bora i ja. A verujem da je i naš mali Pavle, živ. Hoću u to da verujem. Samo mi je žao što ti se za života ničim nismo odužili.

Imao je Ostoja Guskić punih pet godina kada je sa roditeljima, braćom i sestrom Stajkom doteran u Jasenovac. Sad, u Višnjićevoj u Beogradu, logor je u njegovim živim slikama.

SAČUVALA MI JE IME PRE nego što će povesti decu na spasonosni put iz logora, Diana je svako dete popisala. U kartoteku ubeležila ime, datum i mesto rođenja, ime roditelja. - Diana mi je tako sačuvala ime - kaže Ostoja.

- Svud oko nas samo smrt - seća se. - Majka Dušanka pala na pod od iscrpljenosti. Oko nje mi, deca. Bora je tog leta završio prvi razred, Stajka od mene mnogo starija. A Pavle, na maminim grudima. Sve mislim: blago njemu što ovo ne razume. Okolo šapuću žene: ko će preživeti.

Ostoja je, u šapatu koji se prenosio, čuo i: - Jedna žena kupi decu po logoru. kaže, da ih spasi. Majka u neverici. Kad, stvarno, visoka, vitka, mlada žena razgovara i sa mojom Dušankom, i drugim majkama. Da joj predaju i povere decu, da ih otrgne od smrti koja je dolazila odasvud... Od gladi, bolesti, noža.

- Majka nas ne da - priča Ostoja. - Ne može da se odvoji. Ta žena dolazi ponovo. I, kao da je sad vidim, pruža Bori jabuku. A Pavla podiže. Kaže mu: “Baš si lijep, baš si lijep momčić”. Moja Dušanka gleda, mnoga deca odlaze, majke ih ispraćaju. Tako je i ona prelomila. Kaže Diani: “Dajem ti ovo troje muških, da ih sačuvaš, ako možeš. A Stajka nek ostane”. Mislim da je majka verovala da će nas Diana sačuvati. Ali, nije verovala da će nas ikada više videti. Rekla je na rastanku, dok nas je ljubila: “Zbogom, rođeni moji”.

Zaprežna kola već su čekala na ledini, ispred. Načičkana i zdravom i bolesnom decom. Posle su vagonima, na slami, putovali do dečjeg logora u Sisku. Svima, koji su preživeli put, pružena je prva nega. A hleba opet malo.

- Ubrzo posle, mene su poslali u hraniteljske porodice, jer, kako su mi posle pričali, za zdravu decu to je bio jedini spas - kaže Ostoja.

Posle rata vratio se kući. U Trebovljanima, čekao ga je samo stric Spasoje, koji se vratio iz zarobljeništva. Brata Boru sreo je tek posle dužeg vremena. A Pavla, Stajku i roditelje - nikad. Pamti ih, sve, kao i Dianu, ali će mu ostati i, kako kaže, večita tuga što joj se ničim nije odužio.

- Barem jednu jabuku da joj pružim, kao ona, onda, mom Bori.


VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.

* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.

* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.

* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.

* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.