NAJAVA da će Diana Budisavljević uskoro dobiti ulicu u Beogradu, ali i u Banjaluci, Kozarskoj Dubici, Zagrebu i Sisku, predstavlja samo početak brisanja nepravde koja je naneta jednoj od najvećih srpskih dobrotvorki.

Herojsko delo rođene Austrijanke iz Insbruka, koja je za suprugom, Srbinom Julijem Budisavljevićem pošla u Zagreb između dva svetska rata, dugo je bilo na marginama zvanične istorije.

O njoj se nije mnogo pisalo ni govorilo, uprkos činjenici da su istoričari znali za ženu koja je, u stalnoj strepnji od nemilosrdnih ustaških vlasti, organizovala akciju spasavanja dece iz logora smrti tokom krvavog režima NDH.

Nije, čini se, bilo politički podobno govoriti o 12.000 srpskih mališana kojima je sačuvala život, što delo Diane Budisavljević čini jednom od najvećih - ako ne i najvećom! - humanitarnom akcijom tokom Drugog svetskog rata u čitavoj porobljenoj Evropi.

Istorija kaže i ovo: Diana je iz logora u Gornjoj Rijeci, Staroj Gradiški, Sisku, Lobor-gradu i Jasenovcu, uz pristanak majki, odvodila decu, hranila ih i lečila u Zagrebu. Potom ih je davala na staranje hrvatskim porodicama koje su mogle da brinu o njima.

FRANJO I SIMO
O SVIM mališanima, Diana Budisavljević i njeni saradnici - poput Kamila Breslera iz Ministarstva socijalnog rada NDH i sestre Crvenog krsta Dragice Habazin - vodili su urednu evidenciju, kako bi deca posle rata bila vraćena svojim majkama i očevima. Po oslobođenju, ipak, Diani je Ozna oduzela kartoteku, pa mnogi sa imenom Franjo i Jozo u Zagrebu nikada nije saznao da je, u stvari, Simo sa Kozare...

Ni 2003, kada je u Zagrebu objavljena knjiga "Dnevnik Diane Budisavljević", potresno svedočanstvo bogato dokumentima i fotografijama, napisano rukom dobročiniteljke na nemačkom jeziku tokom četiri ratne godine, nije hrabra Austrijanka vraćena u žižu javnosti. Tada su se hrvatski mediji više bavili raspravljanjem o ulozi Alojzija Stepinca u njenoj "Akciji", nego što su veličali njeno delo. U Srbiji nije bilo čak ni toga!

Tek je serija tekstova u "Novostima", od 4. do 16. aprila ove godine, pokrenuta posle kontakta sa njenim praunukom, Leonardom Rašicom, probudila interesovanje srpske javnosti za sudbinu Diane Budisavljević.

Dianino herojstvo prepoznali su najpre u Kozarskoj Dubici, čiji je načelnik pokrenuo inicijativu da se po njoj nazove jedna ulica u tom gradiću. Usledilo je slično obećanje u Banjaluci. Sada se apelu naših čitalaca odazvao i grad Beograd i Komisija za imenovanje ulica i trgova, potom i grupa građana iz Zagreba i Siska.

Prva "pobeda" naših čitalaca je tu: uskoro će ulice bar nekoliko gradova u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj biti ukrašene tablama sa njenim imenom.


NEDUŽNI

DIANA će u svom "Dnevniku" napisati i ovo: "Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih."