I JA sam jedno od te dece, oko čijeg vrata je Diana Budisavljević obesila karticu sa imenom, i izvukla me iz ustaškog logora. Imala sam samo dve godine, i ne sećam se mnogo čega, ali sam uspela da saznam kome dugujem život - kaže nam, na samom početku razgovora, Brigita Knežević, predsednica Udruženja zatočenika logora NDH 1941-1945.
U stanu ove krepke dame na Vračaru prebiramo po albumima fotografija, ali i uspomenama, u kojima značajno mesto ima baš Diana Budisavljević, Austrijanka koja je od smrti izbavila najmanje 12.000 srpske dece.

Kozara

- Raduje me što neko konačno o njoj piše i govori. To je najmanje što možemo da uradimo za tu veliku ženu - objašnjava Brigita. - Rođena sam u selu Međuvođe, kod Kozarske Dubice, 1940. godine. Kada je bila ofanziva na Kozaru, svi moji su saterani u logore. Na putu do tamo, ubili su mi dedu: izašao je iz vagona, tražio da nahrane decu, a onda su mu brutalno pucali u glavu. Odvojili su me i od majke i odveli u Staru Gradišku.
Iz zloglasnog logora Brigitu je uskoro spasla Diana Budisavljević, zajedno sa dvoje svojih najbližih saradnika: sestrom iz Crvenog krsta Dragicom Habazin i gospodinom Kamilom Breslerom, iz tadašnjeg Ministarstva udružbe. Taj deo - spasavanje dece iz Stare Gradiške i njihov transport do Zagreba - jedan je od najpotresnijih opisa u „Dnevniku Diane Budisavljević“. Možda je, onda, i bolje što se Brigita Knežević toga i ne seća...
- Kada su vagoni puni dece pristigli, sestre Crvenog krsta odvele su me u Zavod za gluvoneme, gde je već tada bilo na desetine mališana.
Nije se beba predugo zadržala u Zavodu za gluvoneme. Na sreću, jer uslovi nisu bili previše dobri: po petoro dece ležalo je u jednom krevetu, gola i bosa, vladale su zarazne bolesti, nije bilo hrane, vitamina ni mleka. I to je, ipak, bilo bolje od logora...

„Majo, uzmi me“

TIH dana je u zagrebačkim novinama izašao oglas - pozivali su se bračni parovi da usvajaju decu iz tih privremenih smeštaja, da ih vaspitavaju „u hrvatskom duhu“.
U Zavod, gde su žene bukvalno prevrtale decu kada su ih birale, jednog dana je došla gospođa Danica Fistrić, iz ugledne zagrebačke porodice. Krenula je da usvoji jedno muško dete.
- Ali, ja sam dopuzila do nje, jer nisam ni na noge mogla, i nazvala sam je „majo“, kako smo mi na Kozari govorili za majku - otrže se jecaj Brigiti. - Ona me je uzela, i od tada se nismo razdvajale.
Zahvaljujući porodici Fistrić, Brigita je ostatak rata provela bezbrižno. Sve do sedme godine nije ni sanjala da je usvojena. Retka sećanja na logore su iščilela - ostao je samo podsvesni strah od pucnjeva i eksplozija. Potrudila se i Danica da njena ćerkica zaboravi na strahote koje je doživela. Novi preokret dogodiće se tek kada je Brigita pošla u školu.
- Drugarica iz odeljenja jednog dana mi je rekla: „Šta se ti praviš važna, to nije tvoja mama. Ti si iz Bosne.“ To se, jednostavno, u komšiluku nije moglo sakriti. Sledećeg leta, na železničkoj stanici, jedna žena je potrčala prema meni i povikala: „Evo mog deteta!“ Nekoliko dana kasnije pojavila se i na vratima naše kuće, tvrdila da sam ja njena ćerka. Cela priča je došla do suda, gde se ispostavilo da to nije istina.
Brigitina pomajka Danica uskoro se razvela, pa je sud odlučio da je smesti u internat. Tada već 18-godišnjakinja, odlučila je da se osamostali, i preselila se u Beograd. Nije nikada, naravno, zaboravila porodicu Fistrić.
Sve do 1978, kada joj se sin razboleo, a doktor pitao za genetiku, Brigita nije potražila svoju pravu familiju. Učinila je to tada, uz pomoć Dragoja Lukića i novinara „Arene“ Marina Curla.

Potraga

- Našli su mi familiju na Kozari, moje tri sestre i brata. Tada sam saznala da sam se prezivala Bundalo. Otac i tri strica streljani su na Starom sajmištu. Ni majku Milicu nikada nisam upoznala. Umrla je 1964. Nikada se nije pomirila s tim da nisam živa. Sestre su mi mnogo pričale o tome kako je bilo kada su me odvajali od nje... Ali, eto, sudbina je htela da majka za mene ostane imaginarna ličnost. Znate, ja sam imala sreću da saznam ko sam. Mnogi mališani koje je Diana Budisavljević spasla nikada nisu saznali da su rođeni u srpskim porodicama. Ima ih, sigurno, i u Zagrebu...
Vraća nas, tako, Brigita na početak priče, o hrabroj Austrijanki.
- Ona je sve radila sama, a morala je da strepi i od Nemaca i Hrvata. Sve je uspevala na svoje veze, plaćala svojim sredstvima. Ceo stan je pretvorila u dobrotvornu ustanovu.
Najviše zbog politike, o Diani se danas i ne zna mnogo. Sećanje na nju uglavnom čuvaju logoraši.
- Ako je Šindler postao toliko poznat, zašto jedan takav podvig, utoliko veći što je Diana pomagala bespomoćnoj deci, da ostane nepoznat. To je velika nepravda i prema njoj, i prema gospodinu Bresleru, i prema Dragici Habazin. Bilo bi lepo da, u znak zahvalnosti, nazovemo neku ulicu po njoj.      

“HRVATSKI DUH“
U PORODICI Fistrić, Brigita je rasla okružena ljubavlju. Dok gledamo fotografiju snimljenu negde 1944, objašnjava nam da niko nije ni pomišljao da je vaspitava u „hrvatskom duhu“. Kroz osmeh kaže da ju je pomajka naučila „Himnu Svetom Savi“ mnogo ranije nego što je ona u Srbiji smela da se peva i da je Danica, kao jako lepo dete, jednom u Sisku predala cveće kralju Aleksandru...

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
19. oktobar 1943.
Odlučila sam napraviti novi popis dece za koju ne znamo gde se nalaze, i to prema abecednom redu imena majke. Nadamo se da ćemo tako identifikovati još neku bezimenu decu. U kartoteci imamo mnogo dece za koju samo piše da su preuzeta iz logora i onda opet mnogo dece koja su kolonizirana (udomljena u hrvatske porodice, prim. V. N.), a za koju se ne zna odakle su.

9. april 1944.
Nakon ručka su ponovo došle žene koje su bile kod mene 7. aprila. Dala sam im pismene preporuke za sveštenika u opštinama gde su im kolonizirana deca. Kako su me deca kasnije obavestila (žene su bile nepismene), oba hranitelja su prihvatila i majke. Tako je uspelo sjedinjenje majke s njihovom decom.“

LIKA
ŽIVOTNI put je Brigitu Fistrić vratio nadomak njene Kozare - udala se za Ličanina.
- Lika je podneblje veoma slično onom odakle sam ja. Zato mi je prijala, mada tada nisam znala zašto se osećam dobro tu - priča Brigita. - Jednom sam, sećam se, u poodmakloj trudnoći, tamo naletela na Cigane čergare. Jedna stara Ciganka tražila je da mi gleda u dlan. Rekla mi je: „Čudno si ti stvorenje“, i pitala me odakle sam. Ja sam je samo gledala. „Ali, bićeš srećna“, dodala je.

FOTOGRAFIJE
FOTOGRAFIJE malenih logoraša koje objavljujemo su iz zbirke dokumentarnih fotografija Muzeja žrtava genocida u Beogradu, iz fonda Dragoja Lukića.

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i
pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.
Sutra: Ispovest dečaka izbavljenog iz Jasenovca