VEST o rehabilitaciji svog oca, Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević dočekala je, kaže, sa olakšanjem. Znala je da će pravda stići, ali nije verovala da će za to biti potrebno pola veka. Toliko je trajala i njena uporna borba da sa imena poznatog akademika, književnika i advokata, čoveka koji je okupljao srpsku intelektualnu elitu, skine atribut narodnog neprijatelja.
Iako su joj 84 godine, Tatjana hronološki ređa slike koje su joj, u ratu i slobodi, kao kćerki izdajnika, tvorca Ravnogorskog pokreta i najbližeg saradnika Draže Mihajlovića streljanog 1945. godine, bojile detinjstvo i odrastanje. U svom domu u Resavskoj ulici u Beogradu, penzionisana pravnica čuva uspomene i tek nekoliko predmeta koji je sećaju na oca. Rehabilitacija za nju znači pre svega "odmrzavanje leda sa zaleđenih korica očevog književnog dela".
- Zahvalna sam svim ljudima koji su mi pomogli da se njegovo stvaralaštvo, grubo iščupano iz srpske književnosti, prećutkivano i potiskivano u zaborav, vrati sa dostojanstvom na mesto koje mu pripada - kaže Tatjana.
- Plašila sam se da li ću živa dočekati pravdu.
Oca se seća kao principijelnog i čestitog, s visokim moralnim načelima. Govorio joj je da je istina "čistina" po kojoj treba uspravno hodati. Bio je duhovit, voleo je prefinjen francuski humor i filozofiju.
- Bio je zanet idejom preporoda Srbije - kaže Tatjana. - U vreme stvaranja Banovine Hrvatske, smatrao je da će srpski letargičan duh pokleknuti i da u njemu treba probuditi nacionalnu ideju. Nije bio velikosrbin već se zalagao za jaku Srbiju kao preduslov jake Jugoslavije. S takvom ambicijom ušao je u Drugi svetski rat u uniformi majora.
Ratniku i pobedniku sa Solunskog fronta nije bilo lako da prihvati poraz koji je došao s prvim danima rata. S Mladenom Žujovićem pobegao je u Gornju Trepču, odakle se na poziv Draže Mihailovića obreo na Ravnoj gori. Nikada se više nije vratio u Beograd.
- S majkom Natašom pobegla sam u Gornji Milanovac - seća se Tatjana.
- Nemačka kaznena ekspedicija zapalila je gotovo ceo grad, pa i našu kuću. Morale smo nazad, dve bake na volovskim kolima, a mama i ja peške, bez ičega, u Beograd. Ubrzo su nas Nemci uhapsili i priveli u logor na Banjicu. Bilo nas je 80 u čuvenoj "sobi talaca".
Družila se, kaže, sa ćerkom komuniste. U logoru su bile žena i ćerke Draže Mihailovića. Ni glad, ni zima nisu je boleli kao maltretiranja upravnika Banjice, Vujkovića, koji joj je svaki put pretio "mrtvim ocem". - Dugo nismo znali šta je sa tatom - kaže Tatjana. - Kada smo posle šest meseci puštene iz logora, dobile smo lažne isprave i pobegle u selo. Sa ocem smo se nekoliko puta srele na Ravnoj gori, a poslednji put u jesen 1944. godine u Ivanjici. Molila sam ga da me povede u Bosnu... Plakale smo dugo mama i ja.
Za očevu smrt saznala je sa prenosa suđenja Draži Mihailoviću.
- Pomislila sam da je bolje što nije živ, jer dostojanstven kakav je bio ne bi podneo hapšenje, zatvor i maltretiranje - kaže.
- Posle rata, sva imovina nam je konfiskovana, a ja sam kao ćerka narodnog neprijatelja dugo tražila posao. U našu kuću u Kralja Milutina 9 uselila se žena narodnog heroja.
Tatjana je, kaže, najviše patila za očevim knjigama koje su gorele na lomači zaborava.
Generacije su ostale uskraćene za delo modernog pripovedača koji je, što se malo zna, bio i pravni zastupnik naroda.
U knjizi "Karakter i mentalitet jednog pokolenja", govoreći o Srbima kao produhovljenom i pitomom narodu koga su istorijske prilike terale da se brani, Vasić je zapravo odgovorio optužbama francuskog psihologa Le Bona koji je o Srbima pisao kao o krvožednima i ratobornim.

TUMAČ DUŠE
ZALJUBLJEN u svoj narod moj otac prošao je sve srpske lomove i nedaće i upoznao dušu, muke i potrebe običnog čoveka i o njima pisao ne kao neutralni posmatrač već kao iskreni saučesnik - kaže Tatjana Vasić-Janićijević. - Njegov bliski prijatelj Mladen Žujović napisao je da se o ocu ne može govoriti nezavisno od događaja iz nacionalnog i političkog života koji su se odigrali u njegovo vreme.